Нека свако носи свој део кривице

Андрићева награда за 2008. годину годину припала је Мирку Демићу (1964, Глина) за књигу приповедака „Молски акорди” у издању „Агоре” из Зрењанина. У образложењу жирија се наводи да је лауреат укрстио различите периоде наше прошлости и историјске личности са савременицима, да би дошао до универзалних истина.

Демић је до сада објавио књиге прозе „Јабуке Хесперида”, „Сламка у носу”, „Ћилибар, мед, оскоруша”, „Апокрифи о Фуртули” и „Слуге хировитог лучоноше”. Од 1995. године живи у Крагујевцу. Главни је уредник часописа „Кораци”.

Политика и лудило заједничке су нити прича у вашој књизи „Молски акорди”. Да ли је у питању узрочно-последична веза или последица уплетености у ову област мишљења?

Доиста, код неколицине мојих јунака политика и лудило стоје у узрочно-последичној вези. Међутим, верујем да је видљиво како лудило у тој књизи долази као последица прелажења широких амплитуда мојих јунака, њиховог срљања из крајности у крајност. Није неопходно бити луд да би се упустио у политику, али је чињеница да су многи који су у политику уложили све своје умне и физичке потенцијале – завршили у неком од облика лудила. Позиција сваког од нас је мање или више шизофрена; затворени смо у своја тела, породице, куће, станове, државе, нације, језике, незнања, предрасуде... Лудило је само покушај да се из нечег од побројаног изађе. Има ли сликовитијег примера од судбина Петра Кочића, Светозара Милетића, Васе Пелагића или Франа Супила код Хрвата? С тим што лудило ретко кад води у политику, али зато политика често наше живљење претвара у лудило, а свет у којем делује – у лудницу. Уосталом, сведоци смо колико је код неких наших психијатара политика прерасла у опсесију.

Ваши јунаци су изгнаници, избеглице, емигранти, приказани у вртлогу историје, од 1848. до деведесетих година 20. века. Које особине у човеку развија „искорењеност из завичаја”?

Пре свега, развија осећање неприпадања, а неприпадање је најтежа људска позиција, под условом да се сложимо да је човек утемељен као друштвено биће. Једном измештен из свог станишта – нити је пристао тамо одакле је протеран, а никад до краја и никад довољно неће бити прихваћен тамо где је изгнан и где покушава да се скраси. Таква околност приморава га да из дана у дан изневерава сопствено биће, нагонећи га да троши све своје снаге како би одобровољио околину и учинио себе достојним њене милости. То подразумева да ће људи у таквим околностима код себе развијати изразито лоше особине попут: притворности, поводљивости, неискрености, подозривости, скрушености, понизности... Укратко, оне особине које одају човека осујећеног, несамосталног, неоствареног и у сваком смислу одбаченог од околине и, коначно – сумњивог. Кад човек изгуби достојанство – губи и све остало.

У вашим причама показало се да „сваки покрет, ма колико прожет светим идеалима, има своје стрвинаре доброг вида за сваки плен у изгледу”. Одричете ли тако добробит свакој напредној друштвеној идеји?

То никако. Судбине мојих јунака ме упозоравају да се при реализацији сваког идеала плаћа висока цена. Упркос томе што идеал не би био то што јесте – да је лако остварљив и достижан. Таква његова особина отвара широко поље бројним посрнућима и разочарањима. Не знам ниједног учесника било које револуције (или нечега што на револуцију личи), а под условом да је преживео, који се није вајкао над изневереним очекивањима. Напредне идеје су формирале данашњег човека. Међутим, не треба сметнути с ума да се такозване напредне идеје често претварају у лепак на којем остају лешеви оних који су у њих веровали, али, што је најгоре, и оних који су у њихову делотворност и остваривост сумњали или, у најмању руку, према њима били – равнодушни. Подсећам да је под напредне идеје често потурана кварљива роба.

Да ли страдате због искрености ваше прозе?

Ваше питање доживљавам као редак комплимент. Не бих рекао да страдам због искрености, али сам свестан да моја скромна списатељска настојања стоје на маргинама данашњих прозних тенденција, односно, да нису подложна повлађивању читаоцима и њиховим очекивањима. Моје опсесивне теме су мој једини капитал. Кроз своје књиге покушавам да их поделим са другим људима, знајући да на том путу стоје многи неспоразуми, неразумевања, па и тенденциозна тумачења. Срећом, данас се литература не сматра претерано важном друштвеном појавом да би се од ње било ко плашио. Поједини писци данас имају криву слику о свом месту и значају у нашем друштву, те се сматрају нарочито позваним да о свему и свачему изричу своје мишљење. Књижевност се данас, нажалост или на срећу, налази на самој маргини друштвеног интересовања и као таква – безопасна је работа. Од свега тога, остао је само мит о њеној важности и посебној мисији коју испуњава. У таквим околностима бити искрен и није нарочита храброст, као ни ризик. Као ни страдање због те искрености. Јер, све је више људи који су равнодушни према књизи, ма колико она садржавала људских истина.

У књизи есеја „Слађење горчином” кажете да се стидите лажних вредности и лицемерја људи, као и кривице свакога од нас...

Тиме подсећам себе, али и оне који желе да ме саслушају, како не можемо остати невини у бруталном и нехуманом свету у којем је велик број људи понижен и лишен могућности цивилизованог живљења. Отуда свако од нас, хтео то или не, за такво стање ствари сноси свој део одговорности. Наравно, под тим не мислим како је сваком од нас кривица једнака. Ужасавају ме људи који одговорност и кривицу за живот недостојан човека увек пребацују на друге. Отуда, као логична последица, код људи који држе до себе и свог достојанства јавља се стид, као мера осећања одговорности за себе и свет у којем се налазе. За почетак је довољно да једни другима не чинимо зло, а онда, у складу са својим могућностима, да понеком помогнемо и олакшамо му ход под звездама. Другим речима, генерације којима припадам нипошто не могу бити изузете, поготово не могу бити невине – након свега што их је снашло последњих двадесет година. Не може нас поштедети ни количина патње коју смо, свако на свој начин, поднели на својим раменима. Катаклизма се догодила! Елементарна пристојност и поштење нам налаже да се пресаберемо колико смо својим, активним или пасивним ставом, или делом, допринели да њене размере буду веће. Односно – да ли смо учинили баш све што смо могли да она буде мања. Ето прилике да у том преиспитивању полуде сви они којима то до сада није пошло за руком.