Трошаџије

Двоцифрена инфлација у 2007. ни за кога, па ни зa актуелну владу и Народну банку Србије, није, нити може бити ваљан сигнал наших прошлогодишњих економских збивања. Напротив. За такав резултат би и портири у НБС и влади морали да поразмисле о оставци, а камоли људи од којих зависи здравље националне валуте и домаће економије. Али, и то је један, рекло би се наш специјалитет – да нико, чак ни морално, не зазире од лоших макроекономских резултата.

И док ћемо се са инфлацијом током првог полугођа опасно носити, јер ће према свим пројекцијама бити изнад десет процената, да би, ако и Бог да, тек у другој половини ове године почела да пада, економисти већ сада упозоравају да нам је од цена, на дужи рок, опаснији огроман трговински дефицит у размени робе и услуга са светом. Ни мање ни више, према последњим проценама за 2007, између 6,9 и седам милијарди евра. Не долара. Већ евра.

Проблем по њима није толико у самом износу, већ у ономе што га је изазвало, а потом и од могућих последица. Узроци толиком минусу у нашој спољној трговини нису тајна. Изазвала их је висока домаћа тражња. Пре свега, неумереном јавном потрошњом, а потом и правом експлозијом краткорочних готовинских банкарских позајмица и потрошачких кредита. Пошто наша производња ни по обиму, нити по асортиману, дизајну... не може да подмири наше потрошачке апетите, увоз робе, нарочито за широку потрошњу, једини је лек, али и веома уносан посао. Поготово уз потцењен курс евра.

Сви бисмо, макар и с платом од 300 евра, како рече пре неки дан један озлојеђени економиста, да и по цену скупог кредита купимо „плазма” телевизор, који је и у Европи престижан уређај. Трошимо и оно што немамо. Уз расипну државу постали смо и као грађани неумерене трошаџије. То ће нам се кад тад осветити, упозоравају економисти, али ко ће још о томе. Иду избори.

Много тога би, па и сама застрашујућа сума од седам милијарди евра, изгледало доста другачије да је толики минус последица увоза машина, опреме, нове технологије, сировина... Камо среће. Могли бисмо се надати повећаној производњи, већем броју радних места, расту стандарда, осетнијем извозу, а тиме и мањем дефициту... Овако – не. Проћердали смо велике, скупе, често и узајмљене паре купујући туђу робу. Од аутомобила, преко компјутера и намештаја до огромне количине луксузне и друге робе.

А тај минус није поклон, већ реалан дуг. Он се мора платити. За сада, како ствари стоје, ми га „пегламо” свакојаким приливима – од дознака наших људи из света, које се мере милијардама долара, преко увоза капитала до приватизационих и осталих прихода. И док су те ставке веће од свих издатака за трговински дефицит – мир је у кући.

Али шта када распродамо целокупно „породично сребро”, неробни приливи опадну и почну веће куповине девиза на тржишту, а с њима скокови курса, цена... Све оно што смо видели и уз језиве муке преживели током последње деценије 20. века.

Ваљда нисмо толики баксузи да држава опет не види шта нам се може догодити.