Саркози и Берлински зид

Да ли Никола Саркози има лоше памћење или је у питању још један непромишљени испад француског председника? То је питање које забавља овдашњу јавност од тренутка када је Саркози одлучио да на страницама „Фејсбука”, сајта за дружење који је постао једно од маркетиншких оружја данашњих шефова држава, изнесе своја сећања на 9. новембар 1989. године, када се обрео пред Берлинским зидом.

Сведочанство о узбудљивим тренуцима у којима је ударцима пијуком у омражени зид задавао последње ударце комунистичкој диктатури поткрепљено је и фотографијом.

„Деветог новембра ујутру привукле су нас информације које су стизале из Берлина и које су наговештавале промену у подељеној престоници Немачке. Одлучили смо да напустимо Париз са Аленом Жипеом како бисмо учествовали у догађају чији су се обриси назирали”, сећа се председник и додаје да је на путу кроз Западни Берлин срео Франсоа Фијона, данашњег премијера.

Проблем је, међутим, што је ова теза убрзо подвргнута сумњи.

У коментарима који су се појавили на Интернету многи су приметили како тог 9. новембра ујутру нико није могао да предвиди да ће зид тако брзо пасти, као и да тог дана није било окупљања на страни Западног Берлина.

Новинари су заронили у архиве и установили бројне противречности у изјавама шефа државе и његових партијских другова са далекосежном политичком визијом.

У највећој неприлици нашао се Жипе, бивши премијер и данашњи градоначелник Бордоа. Пошто је на свом блогу 7. новембра пожурио да се похвали како је од првог дана био на месту на коме се писала нова страница у историји Европе, по избијању полемике је био мање прецизан, па је у интервјуу ТВ-5 изјавио да је у Берлин дошао 10. или 11. новембра. У вести АФП-а од 17. новембра 1989. године, коју је објавио лист „Монд”, реч је о путовању Саркозија и Жипеа у Берлин 16. новембра, што се поклапа са податком из библиографске белешке у Жипеовој књизи из 1993. године.

„Од тада нисам погледао белешке из оног времена. (...) Неспорно је да сам заиста проживео ове изузетне тренутке на лицу места”, написао је бивши премијер на свом блогу, поручујући новинарским цепидлакама да не праве разлику између суштинског и споредног.

На незгодно питање „где је био 9. новембра 1989?” морао је да одговори и Фијон, још један од цитираних учесника похода француске деснице на Источни Берлин.

Он је спремно потврдио верзију шефа државе, прецизно описујући моменат у коме се, око 23 часа тог историјског дана случајно сусрео са Жипеом и Саркозијем „негде између Бранденбуршке капије и контролног пункта Чарли”. Потом су, сећа се Фијон, прешли у Источни Берлин где су вечерали са екипом француске телевизије. Проблем је што је новинар са којим је наводно вечерао у том тренутку био у Москви, где је радио као дописник, па је премијер морао да призна да га је помешао са неким другим.

Сведоци се не слажу ни око превозног средства којим су стигли до Берлина – неки тврде да је то био приватни авион, други помињу воз.

Јелисејска палата је категорична – верзија шефа државе је веродостојна.

Своје дубоко уверење да председника служи памћење изнео је и Бернар Кушнер, шеф дипломатије.

„Систематски верујем у оно што каже председник”, изјавио је Кушнер у интервјуу једном француском радију, додавши да не постоје докази да Саркози тамо није био 9. новембра и да је полемика „безначајна”.

Резултат је да се историјска улога француског председника у рушењу зида, чије је подсећање требало да претходи његовом обраћању у склопу церемонија прославе испред Бранденбуршке капије, претворила у пародију, која је много више привукла његове сународнике од фраза о уједињеној Европи.

Ова слика би, међутим, могла да крије амбицију француског председника коју наслућују неки аналитичари, да једног дана постане председник Европе. Саркози се, као ниједан француски председник пре њега, наметнуо на европској политичкој сцени. У улози предводника Европе нарочито је уживао у време када је Француска председавала Европској унији пре две године, изградивши представу о хиперактивном председнику који диже посрнулу Европу на ноге.

Пошто се у тој амбицији занео, повукао је потом неке једностране потезе који се нису свидели његовом најближем савезнику, Немачкој, као што је иницијатива о Медитеранској унији. Од тада није престао да велике тренутке из националне историје тумачи кроз европску призму, инсистирајући на ублажавању историјских подела између Француске и Немачке више од самог генерала Шарла де Гола, архитекте француско-немачког помирења. После Берлина још једном ће имати прилику да истакне значај европске обнове и пријатељства међу европским народима на свечаностима у Паризу поводом потписивања примирја 11. новембра 1918. године, на којима ће први пут присуствовати један немачки канцелар – Ангела Меркел.