Sarkozi i Berlinski zid

Da li Nikola Sarkozi ima loše pamćenje ili je u pitanju još jedan nepromišljeni ispad francuskog predsednika? To je pitanje koje zabavlja ovdašnju javnost od trenutka kada je Sarkozi odlučio da na stranicama „Fejsbuka”, sajta za druženje koji je postao jedno od marketinških oružja današnjih šefova država, iznese svoja sećanja na 9. novembar 1989. godine, kada se obreo pred Berlinskim zidom.

Svedočanstvo o uzbudljivim trenucima u kojima je udarcima pijukom u omraženi zid zadavao poslednje udarce komunističkoj diktaturi potkrepljeno je i fotografijom.

„Devetog novembra ujutru privukle su nas informacije koje su stizale iz Berlina i koje su nagoveštavale promenu u podeljenoj prestonici Nemačke. Odlučili smo da napustimo Pariz sa Alenom Žipeom kako bismo učestvovali u događaju čiji su se obrisi nazirali”, seća se predsednik i dodaje da je na putu kroz Zapadni Berlin sreo Fransoa Fijona, današnjeg premijera.

Problem je, međutim, što je ova teza ubrzo podvrgnuta sumnji.

U komentarima koji su se pojavili na Internetu mnogi su primetili kako tog 9. novembra ujutru niko nije mogao da predvidi da će zid tako brzo pasti, kao i da tog dana nije bilo okupljanja na strani Zapadnog Berlina.

Novinari su zaronili u arhive i ustanovili brojne protivrečnosti u izjavama šefa države i njegovih partijskih drugova sa dalekosežnom političkom vizijom.

U najvećoj neprilici našao se Žipe, bivši premijer i današnji gradonačelnik Bordoa. Pošto je na svom blogu 7. novembra požurio da se pohvali kako je od prvog dana bio na mestu na kome se pisala nova stranica u istoriji Evrope, po izbijanju polemike je bio manje precizan, pa je u intervjuu TV-5 izjavio da je u Berlin došao 10. ili 11. novembra. U vesti AFP-a od 17. novembra 1989. godine, koju je objavio list „Mond”, reč je o putovanju Sarkozija i Žipea u Berlin 16. novembra, što se poklapa sa podatkom iz bibliografske beleške u Žipeovoj knjizi iz 1993. godine.

„Od tada nisam pogledao beleške iz onog vremena. (...) Nesporno je da sam zaista proživeo ove izuzetne trenutke na licu mesta”, napisao je bivši premijer na svom blogu, poručujući novinarskim cepidlakama da ne prave razliku između suštinskog i sporednog.

Na nezgodno pitanje „gde je bio 9. novembra 1989?” morao je da odgovori i Fijon, još jedan od citiranih učesnika pohoda francuske desnice na Istočni Berlin.

On je spremno potvrdio verziju šefa države, precizno opisujući momenat u kome se, oko 23 časa tog istorijskog dana slučajno susreo sa Žipeom i Sarkozijem „negde između Brandenburške kapije i kontrolnog punkta Čarli”. Potom su, seća se Fijon, prešli u Istočni Berlin gde su večerali sa ekipom francuske televizije. Problem je što je novinar sa kojim je navodno večerao u tom trenutku bio u Moskvi, gde je radio kao dopisnik, pa je premijer morao da prizna da ga je pomešao sa nekim drugim.

Svedoci se ne slažu ni oko prevoznog sredstva kojim su stigli do Berlina – neki tvrde da je to bio privatni avion, drugi pominju voz.

Jelisejska palata je kategorična – verzija šefa države je verodostojna.

Svoje duboko uverenje da predsednika služi pamćenje izneo je i Bernar Kušner, šef diplomatije.

„Sistematski verujem u ono što kaže predsednik”, izjavio je Kušner u intervjuu jednom francuskom radiju, dodavši da ne postoje dokazi da Sarkozi tamo nije bio 9. novembra i da je polemika „beznačajna”.

Rezultat je da se istorijska uloga francuskog predsednika u rušenju zida, čije je podsećanje trebalo da prethodi njegovom obraćanju u sklopu ceremonija proslave ispred Brandenburške kapije, pretvorila u parodiju, koja je mnogo više privukla njegove sunarodnike od fraza o ujedinjenoj Evropi.

Ova slika bi, međutim, mogla da krije ambiciju francuskog predsednika koju naslućuju neki analitičari, da jednog dana postane predsednik Evrope. Sarkozi se, kao nijedan francuski predsednik pre njega, nametnuo na evropskoj političkoj sceni. U ulozi predvodnika Evrope naročito je uživao u vreme kada je Francuska predsedavala Evropskoj uniji pre dve godine, izgradivši predstavu o hiperaktivnom predsedniku koji diže posrnulu Evropu na noge.

Pošto se u toj ambiciji zaneo, povukao je potom neke jednostrane poteze koji se nisu svideli njegovom najbližem savezniku, Nemačkoj, kao što je inicijativa o Mediteranskoj uniji. Od tada nije prestao da velike trenutke iz nacionalne istorije tumači kroz evropsku prizmu, insistirajući na ublažavanju istorijskih podela između Francuske i Nemačke više od samog generala Šarla de Gola, arhitekte francusko-nemačkog pomirenja. Posle Berlina još jednom će imati priliku da istakne značaj evropske obnove i prijateljstva među evropskim narodima na svečanostima u Parizu povodom potpisivanja primirja 11. novembra 1918. godine, na kojima će prvi put prisustvovati jedan nemački kancelar – Angela Merkel.