Sukob u Ukrajini kao izgovor

Rat u Ukrajini nije stvorio nemačko naoružavanje „ni iz čega“ni odjednom, već je poslužio kao okidač i opravdanje za procese koji su već postojali unutar Nemačke i NATO-a.

Kada je kancelar Olaf Šolc posle početka rata 2022. proglasio „Zeitenwende“ („prekretnicu“), to je u javnosti predstavljeno kao istorijski preokret — Nemačka, koja je decenijama posle Drugog svetskog rata izbegavala agresivno vojno pozicioniranje, tada ulazi u eru masovnog ulaganja u vojsku.

Međutim, deo levih ili kritički nastrojenih analitičara tvrde da je taj proces počeo mnogo ranije.

Još posle 2014. godine i krize na Krimu, unutar NATO-a je počeo snažan pritisak na evropske članice da povećaju vojne budžete. Nemačka je godinama bila kritikovana, naročito iz SAD, jer nije izdvajala dovoljno novca za odbranu. Amerikanci su tražili da Nemačka kao najjača evropska ekonomija preuzme veću vojnu ulogu u Evropi.

Paralelno s tim, Berlin je već postepeno menjao svoju bezbednosnu doktrinu. Nemačka vojska — Bundeswehr — godinama je modernizovana, povećavana su izdvajanja za novo naoružanje, a nemačka vojna industrija sve agresivnije je tražila nove poslove i izvozna tržišta.

Drugim rečima, rat u Ukrajini nije započeo taj proces, već ga je dramatično ubrzao i politički legitimisao.

Zato se pominje „vojnoindustrijski kompleks“. To je termin koji opisuje povezanost države, politike, vojske i kompanija koje proizvode oružje. Kada jednom krene veliki ciklus naoružavanja, on stvara snažan ekonomski i politički interes da se nastavi, fabrike oružja dobijaju ogromne državne ugovore, otvaraju se nova radna mesta u vojnoj industriji, država povećava vojne budžete, bezbednosne pretnje postaju centralna politička tema, vojska dobija veći uticaj u društvu...

U Nemačkoj je to posebno osetljivo pitanje zbog istorijskog nasleđa Drugog svetskog rata. Decenijama je postojala vrsta društvenog konsenzusa da Nemačka treba da bude „ekonomska sila“, ali ne i dominantna vojna sila Evrope. Zato je Šolcova „prekretnica“ za mnoge zapravo označila kraj jedne posleratne epohe.

Posle 2022. ta promena postala je veoma vidljiva. Berlin je formirao specijalni fond od 100 milijardi evra za modernizaciju vojske, počeo masovnije nabavke oružja, povećao prisustvo u istočnom krilu NATO-a i postao jedan od glavnih vojnih podržavalaca Ukrajine.

Kritičari strahuju da bi to moglo dugoročno da promeni karakter nemačke države i društva. Po njima, Nemačka postepeno prelazi sa modela zasnovanog na industriji, socijalnoj državi i diplomatiji ka modelu u kojem bezbednost, geopolitika i vojna potrošnja postaju dominantni politički prioriteti.

Oni upozoravaju i na ekonomske posledice — jer ogromna sredstva odlaze na vojsku u trenutku kada Nemačka ima probleme sa industrijom, energetikom, inflacijom i padom konkurentnosti.

S druge strane, zagovornici nove politike tvrde da Nemačka više ne može da se oslanja isključivo na američku zaštitu i da je rat u Ukrajini pokazao da Evropa mora ozbiljno da se naoruža ako želi dugoročnu bezbednost.

U suštini, spor nije samo oko oružja, već oko pitanja kakva Nemačka želi da bude u 21. veku — pre svega ekonomski gigant i civilna sila, ili ponovo jedan od glavnih vojno-političkih centara Evrope.