Ера (без) баријера

Пад Берлинског зида прослављен је као симбол превазилажења глобалних и локалних подела, али у осталим лабораторијама за обликовање новог света опстају старе и ничу нове зидине које, и кад се не виде, ограђују „нас” од „њих”. Мере заштите од „других” ојачане су толико да, упркос чињеници да је човечанство повезаније него икад, дају основа да се савременост доживи као – ера баријера.

Нижу се, такорећи свакодневно, разнолики примери изолације: блокаде, линија раздвајања непријатеља, дистанцирања власти од поданика, строже контроле имиграције, једностране или међународне санкције, национално оглушивање о интернационалне норме, претварање дипломатских представништава у утврђења, експлозивне егзистенцијалне разлике, поделе на привилеговане и занемарене, квартове у које „не треба залазити”… Најлакше је рећи да су та раздвајања само изузеци од правила спајања, али…

Највише нових зидина подигнуто је управо на местима које је водећа сила, Америка, прогласила за главне подухвате обједињавања цивилизација – у Авганистану и Ираку. Док је обележаван пад Берлинског зида, Носаир Тавакали је са ујаком у Кабулу задовољно трљао руке – због тога што им је осетно порасла продаја „зидова на комад” – управо је известио Ројтерс. Делове за сигурносне бедеме купују им и суграђани и оперативци војних снага САД, НАТО-а и међународне коалиције, као и безбедносне дипломатске службе, чиме се тај град тек приближава нивоу подигнутих препрека свакојаким непожељницима у Багдаду. Тавакалијеви навијају да шеф Беле куће Барак Обама пошаље појачање – биће то доказ да је ситуација све ризичнија, што ће им повећати профит…

По етничкој, стратешкој или верској линији подељени су још многи градови, међу којима и Јерусалим (Израелци и Палестинци), Никозија (кипарски Грци и Турци), Бејрут (шиити, сунити, хришћани), Белфаст (северноирски протестанти и католици), Мостар (Хрвати и Бошњаци), Косовска Митровица (Срби и косовски Албанци). Мање видљиве, али уверљиве, подвојености осећају се и у Вашингтону (југоисточни, махом црначки, и северозападни, претежно белачки, део) као и у низу урбаних центара (широм планете) разврстаних по четвртима прилично хомогенизованим према имовном стању, националним или расним коренима, становника.

Дижу се и нове баријере. Међу њима је највише пажње привукло утврђивање (буквално и виртуелно) границе САД према Мексику, да би се сузбио прилив нелегалних пребега у суперсилу која је, парадоксално, израсла из „нерегуларног” имигрантског таласа.

Најистрајнији су, пак, „зидови” између богатих и сиромашних. На једној планети постоје два подвојена света – констатује и швајцарски професор међународне политичке економије Жан-Пјер Леман. За само две године се број неухрањених, наводи, упетостручио на једну милијарду, док су развијене земље, упркос тврдњи да се залажу за свет без граница, подигле „зидове” према „осталима”. Па као пример истиче увозне тарифе САД које су према роби из сиромашних земаља, као што су Камбоџа и Бангладеш, многоструко веће него према артиклима из Британије, Француске…

Зид одваја и виновнике и жртве ломова. Иако су за загађивање атмосфере најодговорније старе и нове силе, од тиме изазваних климатских ломова највише испаштају недужне и најмање заштићене нације (Азије, Африке, Средње Америке). Уз то, корумпирани врхови местимично производе статусне разлике које су између њих и поданика чак веће него између заосталих земаља и „локомотива” глобалног развоја.

У свету постоје још многи зидови које треба срушити – оценио је и шпански премијер Хосе Луис Родригес Сапатеро, поводом обележавања 20. годишњице, прошлог понедељка, пада Берлинског зида. Европске владе, поручује Никола Дакворт из Амнести интернешенела, треба и сада да се хитно посвете сузбијању расне и сваке друге дискриминације, ограничавања права печалбара, заступника слободе мишљења, националних мањина, азиланата…

У међувремену, кажу да је при погледу сасвим одозго, из свемира, на Земљи највидљивији објекат – један зид, познат под називом Кинески зид. Одоздо гледано, пак, чине се важнијим, иако досад неоствареним, настојања да – почне ера без вештачких баријера, које нас ометају да се ускладимо у узајамном и општем интересу. Поготову кад имамо у виду да не можемо, и кад се својски напињемо, да се једни од других – и на обострану штету – сасвим изолујемо.