Градска оса Суботица–Ниш, а центар Београд

Све модерне државе имају своје метрополе, своје престонице. Милошу Обреновићу су приговарали да му је престоница тамо где разапне шатор. Метропола је грчка реч која се преводи као „град-мајка” или „град-матица”. То је град – центар државе. А метрополизација је превелика концентрација друштвене моћи, државне управе, културних институција и, посебно, материјалног богатства и становништва у једном граду. То је ситуација у којој метропола доводи регије у неравноправан однос – не уважава њихове специфичне потребе и искоришћава их.

„Београдизација” је реч са неколико значења. За угрожене и осиромашене, попут Рома и избеглица, „београдизација” има значење прибежишта или какве-такве шансе за преживљавање.

По мом мишљењу, „београдизација” пре свега значи да регион Београда недовољно квалитетно и ограничено комуницира са ширим регијама и иностранством. Оваква „београдизација” води двоструком затварању друштва: унутар себе и према спољном свету. Таква „београдизација” видљива је посебно као сукоб традиционалног и модерног, села и града.

„Београдизација” се често поистовећује са неконтролисаним приливом становништва у главни град. Болно је сазнање да се број становника у околним регијама рапидно смањује, а да у Београду расте. Исто тако, не смемо благонаклоно гледати на чињеницу да се градско становништво концентрише дуж осе Суботица–Ниш, са Београдом као центром те осе.

„Београдизација”, концентрација државне управе, економије и културе, још се погрешно оправдава националним интересима. Пад моћи националних држава открива сву беду такве „београдизације”, и види је као озбиљну сметњу ширим интеграцијама друштва.

Кад се говори о „београдизацији” не смемо изгубити из вида све оно што са собом носи процес глобализације. Уместо да као некада „концентрише”, Београд се мора претворити у глобални град, постиндустријску метрополу способну да управља глобалним силама у локалном окружењу.

Глобализација оставља дубок траг на градове, подстиче их на самосталност и омогућава стварање мноштва хоризонталних веза изван њихових националних граница. О Београду треба размишљати пре свега као о глобалном граду у којем се налазе седишта великих светских компанија, регионалној метрополи која располаже квалитетним финансијским, технолошким и консултативним службама, а тек потом као о „станишту” националних установа.

Ако се определе за глобални град, што бих страсно подржао, Београђани се најпре морају ослободити свих националистичких предрасуда. Ако одлуче да од свог града направе мултикултурни центар, морају знати да ће се на њиховим улицама мешати језици, обичаји, религије, расе, кухиње... Денационализовани Београд великим делом мора функционисати одвојено од државе у којој се налази.

Да ли је Београд спреман за такве глобалне промене? Ако је судити по његовој недавној прошлости – он још за то није спреман. Београд се у бившој држави – коју су чиниле разноврсне етничке групе – није наметнуо као метропола способна да социокултурно интегрише југословенско друштво. Београд није био кохезиони фактор, бар не на начин на који Брисел, на пример, повезује Фламанце и Валонце. Многи Београд и данас доживљавају као град националног хегемонизма.

За коју ће се опцију Београд определити, то треба да одлуче сами Београђани. Ако они буду одлучивали, а не други уместо њих, сигурно се неће определити за „београдизацију”. Београд треба вратити Београђанима. Уосталом, град не чине куле и бедеми него људи који у њему живе.

Професор социологије, Педагошки факултет у Сомбору