КАКО САМ СЛЕТЕО НА МЕСЕЦ

Ја баш и нисам толико стар, али ових дана утврђујем како живим у једном сасвим другом свету од онога у коме сам се родио. Зграде око мене су углавном исте, људи говоре сличним језиком, али све остало је сасвим, сасвим другачије. Да ли је могуће да су се ствари толико убрзале да више не препознајем град у коме сам се родио?

Јуче сам, на пример, прошао поред групе скинхедаи погледао их мало боље. Били су то задовољни момци. Имали су своју мржњу која им је решавала све: и недостатак пара, и чамотињу у којој су морали одрастати, и безнадежну будућност. Могли су да се ухвате за расизам, антисемитизам, нацизам, или за шта већ, и на тај начин ,,осмисле”своју младост. Да је учине макар привидно прихватљивом, некако издржљивом. За разлику од њихових ранијих, углавном декоративних појављивања на улицама мога града, ови садашњи скинхедису ми деловали некако одлучно, опасно. Могао сам да их замислим како, са озбиљним изразима на лицима, бејзбол палицама и окрвављеним рукама извршавају своју ,,мисију”.

Када сам био у њиховим годинама, свет око мене изгледао је сасвим другачије: наизгледзаувек одређен и потпуно непроменљив. Чинило се да је комунизам нешто што нико никада не може довести у питање.

Као дечак, на пример, био сам Селенит. У оквиру пионирске организације, ,,најбољи од најбољих”припремани су за искрцавање на Месец. Ми, деца имали смо озбиљне припреме у Пионирском граду. Између две бандере била је разапета челична сајла која се стрмо спуштала ка некаквом јендеку. Нас, Селените су облачили у падобранске прслуке и везивали нас за ту сајлу некаквом жицом, на чијем крају је био точак. Пуштали би нас да се стрмоглављујемо низ падину и да се забијамо у неко брдашце у дну полигона. Био сам мали и ,,солидно попуњен”па је спуштање на ,,Месечеву површину”за мене представљало велико искушење. Али ме је, у исто време, испуњавало и огромним поносом. Нисам, наиме, сумњао да ћу ускоро крочити на удаљену планету. Ни на крај памети ми није падало да се ради о најобичнијој превари чије су жртве била деца. Претпостављам да се тај који је смишљао ,,Покрет Селенита”морао слатко кикотати док нас је посматрао како се тумбамо низ дотичну сајлу. Мени је све то остало страшно утиснуто у сећање. Могу се до у детаље сетити како је изгледало парче земље које ми се у тих неколико секунди приближавало страховитом брзином.

Касније, када сам постао младић, и даље сам се налазио у царству лажи, у друштву у коме је владала потпуна хипокризија. Секс је био ако не забрањен,а оно бар прокажен. Девојке су говориле: ,,Шта ћеш ПОСЛЕмислити о мени?”Нисам имао одговор на тако компликовано питање. Знао сам само шта сам о њима мислио ПРЕ, као и то да се све девојке деле на „поштене” и наоне које то нису. Каква је то тачно подела, на основу каквих правила се она одређује и ко је главни судија нисам, међутим, имао појма.

Касније, када сам почео да се бавим филмом, истина такође није била на цени. ,,Црни филм” био је сатрт а његови аутори протерани говњивом мотком из кинематографије. Нама који смо почињали било је дозвољено да се изражавамо једино у алегоријама и алузијама. Ништа се није смело рећи директно, све је морало бити увијено у разне симболичке обланде. Нешто као петинг. То је значило: снимам забавни филм ,,Национална класа”,а трудим се да неко паметнији из гледалишта схвати како циљам на ствари које нису баш много забавне. Као некада: љубим је по врату,а мислим на знатно приземније регионе њеног тела…

А онда је дошао тренутак великог обрачуна са лажима. Прво се распала држава коју смо погрешно сматрали домовином, онда су избили ратови који су открили шта осећамо према дојучерашњим земљацима, да би најзад дошла демократија која је показала шта мислимо једни о другима. Све је одједном разоткривено, није било више разлога за било какву индиректност. Велико лицемерје заменила је велика истина са којом, међутим, нисмо знали (и још увек не знамо) шта да учинимо.

Пре извесног времена, путујући ка „Авала филму”, пролазио сам, као и хиљаду пута раније, поред Пионирског града. Овога пута ми је, међутим, пало на памет да зауставим кола и уђем унутра. Угасивши мотор, израчунао сам да је прошло више од педесет година откако сам последњи пут био овде. Толико времена је протекло а све је, углавном, изгледало исто: павиљони, стазе, менза; једино је управна зграда реновирана. На путу до бившег „полигона за слетање” прошао сам поред групе избеглица који ту живе својим убогим животима ко зна од када. Упућивали су према мени погледе који су, на пример, могли значити: шта овај човек, који очигледно нема проблема, тражи овде међу нама страдалницима?

А онда сам дошао до те ливаде која се, за дивно чудо, уопште није променила. Још увек се пружала, посута пољским цвећем, према оближњој шумици и даље… према неистраженим тајнама Месеца.

редитељ