Најтеже је зарадити прву плату

Александар Чабрило је као инжењер електротехнике имао прилику да остане у Холандији, у којој је годину дана радио у водећој ИТ компанији, или да оде у Америку. Признаје да je „тешко било са 25 година одбити тако нешто”. Али је прeвaгнула жеља да своје идеје патентира у Србији и свој бизнис започео је под окриљем Пословно-технолошког инкубатора при техничким факултетима у Београду.

После само годину дана рада, његова фирма HTEC израсла је у стабилну компанију која запошљава десет инжењера. Своје производе – алгоритме и процесоре за дигиталну обраду слике и видео сигнала –извози у иностранство. Користећи знања стeчена у свету, његов тим на домаћем тржишту пласира најнапредније системе управљања објектом који омогућавају да слањем СМС-а са мобилног телефона закључате врата, угасите светло или активирате видео надзор ако сте то заборавили да урадите пре изласка из куће. Овај систем ће такође аутоматски заврнути главни вентил уколико се вода којим случајем излије у стану и урадити још много тога што подиже комфор живота.

О преласку са лагодне позиције добро плаћеног инжењера у светски познатој компанији на клизав терен предузетништва у Србији, оснивач HTEC компаније каже:

– Најтеже је било зарадити прву плату. Када сам успео да остварим шестомесечни циљ и запослим још пет инжењера, већ је било лакше. Имао сам привилегију да се фокусирам само на оно што знам да радим. Нисам губио време на администрацију. Књиговодствене, рачуводствене, правне и услуге маркетинга пружио ми је инкубатор. Помогао ми је да се повежем са пословним партнерима и савладам вештине бизниса – каже Чубрило.  

За три године, када се заврши процес инкубације бизниса и када фирма буде спремна да самостално наступи на тржишту, Aлександар је уверен да ће то бити једна од бољих инжењерских кућа у Србији.

Случај HTEC компаније није усамљен. И преосталих десет предузећа, која послују под кровом Технолошког инкубатора, добро се развијају. Заједнички именитељ им је иновација – било да је реч о производњи уређаја за третман вода, производњи хардверских и софтверских решења за рану дијагностику рака коже, развоју система за трговину вредносним папирима, креирању соларног пуњача за јавну употребу.

Оне фирме које развијају сопствени производ мало спорије расту, док предузећа повратника из иностранства брже напредују јер су од првог дана извозно оријентисане, каже Гордана Даниловић-Грковић, директорка инкубатора.

Најбитније је, истиче наша саговорница, да ниједна новонастала фирма не тавори нити је на ивици пропадања.

Шта је кључ успеха?

– Избор најбољих. Бирамо их на основу програма који нуде, њиховог образовања, колико су спремни да се боре и какав им је предузетнички потенцијал – објашњава директорка.

Заузврат, инкубатор младим предузетницима и сарадницима са факултета помаже да оснују фирме, покрену бизнис и комерцијализују производе. Тако они стичу сигурност и осећај да неко стоји иза њих и да ће им помоћи када се заглаве у замкама предузетништва.

– Овај модел инкубатора који је спојио науку и бизнис и за непуне две године запослио 50 људи показује да се у Србији неке ствари могу брзо развијати. За то није потребан велики новац. Али је неопходан стабилан систем и системска дугорочна подршка. У Европи се тачно зна у ком проценту улаже држава, регија, разне агенције, факултети. У Србији то није случај и много је теже подизати инкубатор. Тамо се он формира за шест месеци, а нама су биле потребне две године – каже наша саговорница.

Овај инкубатор су у почетку помагали општина Палилула, Министарство за науку и Национални инвестициони план. Сада се издржава сам, од писања пројеката којима конкурише код домаћих и европских институција.