Месечева серенада за Баш-чаршију

Прва овогодишња кошава разигравала је опало лишће над центром Београда. Теренс Бланшар и Курт Елинг су отишли у следећи град, а стотинак највише инфицираних вирусом џеза поздравило је генијалног Драгана Тасића на отварању изложбе џез фотографија „Blue Cry“ у галерији Прогрес. Неколико сати касније, млади аустријски саксофониста Кристоф Пепе Ауер и његови другари ставиће у клубу „Игуана“ тачку на јубиларни Београдски џез фестивал. Кратка ноћ, паковање, па пут у Сарајево. Снег је упорни сапутник до Баш-чаршије.

Овогодишњи, 13. Jazz Fest Sarajevo, одржан од 3. до 8. новембра 2009. имао је лепу увертиру почетком октобра, наступом Карлоса Бике и његовог трија Azul. За званично отварање одабран је Курт Елинг, настављајући европску промоцију новог албума „Dedicated to You: Kurt Elling Sings the Music of Coltrane and Hartman” (Concord Records). Далеко најпрестижнији гост фестивала лако је испунио дворану Босанског културног центра, купио публику већ првом песмом „My Foolish Heart“, да би општа заљубљеност стално расла, до сјајно одабраног краја „регуларног“ дела концерта са „Nature Boy“, коју нисмо чули у Београду. Концертни репертоар само делимично прати албум („Dedicated To You“, „You Are Too Beautiful“ са надахнутим солом саксофонисте Ернија Вотса), из претходног опуса радујем се избору „Moonlight Serenade“, а међу слатким новим поп укусима су „Golden Lady“, Стивија Вондера (у којој опет бриљира Вотс) и „Steppin’ Out“, Џоа Џексона. Елинг у почетку има проблема са гласом и интонацијом, бивајући сигурнији што се наступ ближи крају. Трио пијанисте Лоренса Хобгуда прати га изврсно као и увек – његов класиком инспирисани увод у нумеру „Late Night Willie“ прилика је да га поздравимо јаким аплаузом.

Криза је значајно погодила фестивал. Ове године је било само 10 концертних програма (2008 – 16, 2003 – 20), од тога само један из Сједињених Држава (2008 – 3, 2005 – 8). Ово је аргумент више у тражењу одговора на (вечиту? непостојећу?) дилему да ли овакве манифестације морају да буду препознате од друштвене заједнице. У данашње време немогуће је организовати џез фестивал без јасног везивања са политичким институцијама (културе) – тврде и промотори много већих светских скупова (Перуђа, Монтре, Вјен). Чак четири политичка субјекта БиХ у списку „фестивал помогли“ очигледно нису била довољна да осигурају буџет из ранијих година, а цена улазница за појединачан концерт на главном програму износила је (високих, тј. реалних) 30 КМ (15 евра). Претпостављам да је редукцији допринела и чињеница да је Jazz Fest Sarajevo ове године покренуо и пролећни мини-фестивал Xenophonia.      

(/slika2)У програму су зато три радионице добиле равноправни третман, и ево нас на првој, коју у подне после концерта држи Курт Елинг. Водећи џез певач света стрпљиво уводи окупљене у тајне џез певања упркос, како нам је рекао, назебу, са којим се бори већ више дана. У првом делу сесије, у пратњи Едина Боснића (клавир) и Енеса Сеферовића (контрабас) поклања нам дивни блуз „Those Clouds Are Heavy, You Dig?“, са вокализом на соло Пола Дезмонда на снимку „Audrey“ из 1954. године. Ето дивног примера спајања три облика уметности – Дезмонд је мислио на Одри Хепберн, Елинг на Рајнера Марију Рилкеа. У другом делу сесије, охрабрује двоје певача да изађу пред публику – неколико правих савета учиниће да се обома отвори сасвим нови свет џез интерпретације. Радионицу ће одржати и Рено Гарсија-Фонс, а традиционално је за најмлађе организован и програм „Упознај инструменте“.

После Елингове порције „чистог џеза“, на главном програму су понуђена разнолика укрштања са значајним видовима светске музике, што је специјалност уметничког директора Едина Зубчевића. Тунишанин Ануар Брахем (оуд) је извео нови програм са албума „The Astounding Eyes Of Rita“ (ECM), хармонски оскуднији од претходних пројеката са француским музичарима. Уместо хармонике и клавира, око њега су били бас (Бјерн Мејер) и дарбука/бендир (Кхалед Јасин), а неутрални вокал са укусом афричког севера је у бас-кларинетисти Клаусу Гесингу имао занимљивог супарника. Наступ перкусионисте Трилока Гуртуа ћемо брзо заборавити. Егзибициони инструменталиста (што је показао у више наврата) није довољно квалитетан као аутор: била је то јефтина фузија џеза, рока и индијске музике, са баналном оркестрацијом саксофона/флауте, гитаре и виолине, чији су звуци посебно болно парали уши.

Африку смо истраживали и на концерту алжирског перкусионисте Карима Зијада, који је извео давни (2001) програм „Ifrikya“ („тако ми Африканци зовемо наш континент“, каже Зијад). Са једне стране пар егзотичних афричких певача, са друге пар надахнутих француских дувача, а поред Зијада разиграни бас Линлеј Марта (ex. Zawinul Syndicate). Џез који органски спаја Африку и Европу, ритам који се више пута усложњава и убрзава у истој песми, остварујући код слушалаца стање поседнутости, уз хипнотички плес опчињеног организма. Никад нисам био велики љубитељ укрштања фламенка и џеза, али контрабасиста Рено Гарсија-Фонс то ради најбоље на свету, актуелни албум „La Linea del Sur“ (ENJA) одличан је, па концерт пратим са пажњом. Фламенко гитара Антонија Руиза и разиграни ритмови Паскала Роланда (удараљке) воде нас у срце Шпаније, да би га одатле мизет-хармоником повремено изводио Давид Венитући. Још једна лепа екскурзија, високо музикална, али са мање џез референци.  

У оквиру програма „Next Generation“ дует Аркул (Атила Аксој – гитара, Владимир Мићковић – вокал) упознао нас је са фасцинантном заоставштином сефардске музике. Мићковићев магични фалсето на ладино језику осликава историју једног народа – страдање, патњу, борбу за живот, љубав... Путујемо кроз време и простор, препознајући утицаје давних мелодија на народну музику Балкана. Потврда овог долази сутрадан, уз севдалинке Дамира Имамовића. На новом пројекту је сам са гитаром, па тако наступа и на фестивалу. То је прилика да још дубље зарони у истраживање тајних веза севдаха са кантри-блузом, комбинујући свима познате песме („Крадем ти се у вечери“) и тајна блага ове музике („Мошћанице, водо племенита“). Још један сјајан концерт великог истраживача и новог хероја босанске музике.

Groove Stage се преселио у реновирану дворану Дома младих, већи простор од клуба CDA, што је одговарало интересовању за DJ звезду LTJ Бјукема и електро-диско-фанки сет швајцарског бубњара Џо Џо Мајера и састава Nerve. О Бјукему немам коментар, пошто га нисам дочекао (његов наступ најављен је за 23 сата, али није почео до један сат после поноћи – никако не разумем зашто овакви догађаји морају да почну када Пепељуга остане без ципелица). Мајер ми се допао, мада је хармонски огољену, а прегласну електронику тешко слушати на дуге стазе у трезвеном стању.

Одлична посета, узаврела атмосфера, дуге дискусије после концерата у сарајевским кафићима... неке су међу константним обележјима ове манифестације. Речима Зубчевића, док су момци из Nerveпаковали инструменте: „нека од издања фестивала су сиромашнија, да би следећа обавезно била богатија“. Зато са радозналошћу ишчекујем следећу сарајевску јесен.