Mesečeva serenada za Baš-čaršiju

Prva ovogodišnja košava razigravala je opalo lišće nad centrom Beograda. Terens Blanšar i Kurt Eling su otišli u sledeći grad, a stotinak najviše inficiranih virusom džeza pozdravilo je genijalnog Dragana Tasića na otvaranju izložbe džez fotografija „Blue Cry“ u galeriji Progres. Nekoliko sati kasnije, mladi austrijski saksofonista Kristof Pepe Auer i njegovi drugari staviće u klubu „Iguana“ tačku na jubilarni Beogradski džez festival. Kratka noć, pakovanje, pa put u Sarajevo. Sneg je uporni saputnik do Baš-čaršije.

Ovogodišnji, 13. Jazz Fest Sarajevo, održan od 3. do 8. novembra 2009. imao je lepu uvertiru početkom oktobra, nastupom Karlosa Bike i njegovog trija Azul. Za zvanično otvaranje odabran je Kurt Eling, nastavljajući evropsku promociju novog albuma „Dedicated to You: Kurt Elling Sings the Music of Coltrane and Hartman” (Concord Records). Daleko najprestižniji gost festivala lako je ispunio dvoranu Bosanskog kulturnog centra, kupio publiku već prvom pesmom „My Foolish Heart“, da bi opšta zaljubljenost stalno rasla, do sjajno odabranog kraja „regularnog“ dela koncerta sa „Nature Boy“, koju nismo čuli u Beogradu. Koncertni repertoar samo delimično prati album („Dedicated To You“, „You Are Too Beautiful“ sa nadahnutim solom saksofoniste Ernija Votsa), iz prethodnog opusa radujem se izboru „Moonlight Serenade“, a među slatkim novim pop ukusima su „Golden Lady“, Stivija Vondera (u kojoj opet briljira Vots) i „Steppin’ Out“, Džoa Džeksona. Eling u početku ima problema sa glasom i intonacijom, bivajući sigurniji što se nastup bliži kraju. Trio pijaniste Lorensa Hobguda prati ga izvrsno kao i uvek – njegov klasikom inspirisani uvod u numeru „Late Night Willie“ prilika je da ga pozdravimo jakim aplauzom.

Kriza je značajno pogodila festival. Ove godine je bilo samo 10 koncertnih programa (2008 – 16, 2003 – 20), od toga samo jedan iz Sjedinjenih Država (2008 – 3, 2005 – 8). Ovo je argument više u traženju odgovora na (večitu? nepostojeću?) dilemu da li ovakve manifestacije moraju da budu prepoznate od društvene zajednice. U današnje vreme nemoguće je organizovati džez festival bez jasnog vezivanja sa političkim institucijama (kulture) – tvrde i promotori mnogo većih svetskih skupova (Peruđa, Montre, Vjen). Čak četiri politička subjekta BiH u spisku „festival pomogli“ očigledno nisu bila dovoljna da osiguraju budžet iz ranijih godina, a cena ulaznica za pojedinačan koncert na glavnom programu iznosila je (visokih, tj. realnih) 30 KM (15 evra). Pretpostavljam da je redukciji doprinela i činjenica da je Jazz Fest Sarajevo ove godine pokrenuo i prolećni mini-festival Xenophonia.      

(/slika2)U programu su zato tri radionice dobile ravnopravni tretman, i evo nas na prvoj, koju u podne posle koncerta drži Kurt Eling. Vodeći džez pevač sveta strpljivo uvodi okupljene u tajne džez pevanja uprkos, kako nam je rekao, nazebu, sa kojim se bori već više dana. U prvom delu sesije, u pratnji Edina Bosnića (klavir) i Enesa Seferovića (kontrabas) poklanja nam divni bluz „Those Clouds Are Heavy, You Dig?“, sa vokalizom na solo Pola Dezmonda na snimku „Audrey“ iz 1954. godine. Eto divnog primera spajanja tri oblika umetnosti – Dezmond je mislio na Odri Hepbern, Eling na Rajnera Mariju Rilkea. U drugom delu sesije, ohrabruje dvoje pevača da izađu pred publiku – nekoliko pravih saveta učiniće da se oboma otvori sasvim novi svet džez interpretacije. Radionicu će održati i Reno Garsija-Fons, a tradicionalno je za najmlađe organizovan i program „Upoznaj instrumente“.

Posle Elingove porcije „čistog džeza“, na glavnom programu su ponuđena raznolika ukrštanja sa značajnim vidovima svetske muzike, što je specijalnost umetničkog direktora Edina Zubčevića. Tunišanin Anuar Brahem (oud) je izveo novi program sa albuma „The Astounding Eyes Of Rita“ (ECM), harmonski oskudniji od prethodnih projekata sa francuskim muzičarima. Umesto harmonike i klavira, oko njega su bili bas (Bjern Mejer) i darbuka/bendir (Khaled Jasin), a neutralni vokal sa ukusom afričkog severa je u bas-klarinetisti Klausu Gesingu imao zanimljivog suparnika. Nastup perkusioniste Triloka Gurtua ćemo brzo zaboraviti. Egzibicioni instrumentalista (što je pokazao u više navrata) nije dovoljno kvalitetan kao autor: bila je to jeftina fuzija džeza, roka i indijske muzike, sa banalnom orkestracijom saksofona/flaute, gitare i violine, čiji su zvuci posebno bolno parali uši.

Afriku smo istraživali i na koncertu alžirskog perkusioniste Karima Zijada, koji je izveo davni (2001) program „Ifrikya“ („tako mi Afrikanci zovemo naš kontinent“, kaže Zijad). Sa jedne strane par egzotičnih afričkih pevača, sa druge par nadahnutih francuskih duvača, a pored Zijada razigrani bas Linlej Marta (ex. Zawinul Syndicate). Džez koji organski spaja Afriku i Evropu, ritam koji se više puta usložnjava i ubrzava u istoj pesmi, ostvarujući kod slušalaca stanje posednutosti, uz hipnotički ples opčinjenog organizma. Nikad nisam bio veliki ljubitelj ukrštanja flamenka i džeza, ali kontrabasista Reno Garsija-Fons to radi najbolje na svetu, aktuelni album „La Linea del Sur“ (ENJA) odličan je, pa koncert pratim sa pažnjom. Flamenko gitara Antonija Ruiza i razigrani ritmovi Paskala Rolanda (udaraljke) vode nas u srce Španije, da bi ga odatle mizet-harmonikom povremeno izvodio David Venitući. Još jedna lepa ekskurzija, visoko muzikalna, ali sa manje džez referenci.  

U okviru programa „Next Generation“ duet Arkul (Atila Aksoj – gitara, Vladimir Mićković – vokal) upoznao nas je sa fascinantnom zaostavštinom sefardske muzike. Mićkovićev magični falseto na ladino jeziku oslikava istoriju jednog naroda – stradanje, patnju, borbu za život, ljubav... Putujemo kroz vreme i prostor, prepoznajući uticaje davnih melodija na narodnu muziku Balkana. Potvrda ovog dolazi sutradan, uz sevdalinke Damira Imamovića. Na novom projektu je sam sa gitarom, pa tako nastupa i na festivalu. To je prilika da još dublje zaroni u istraživanje tajnih veza sevdaha sa kantri-bluzom, kombinujući svima poznate pesme („Kradem ti se u večeri“) i tajna blaga ove muzike („Mošćanice, vodo plemenita“). Još jedan sjajan koncert velikog istraživača i novog heroja bosanske muzike.

Groove Stage se preselio u renoviranu dvoranu Doma mladih, veći prostor od kluba CDA, što je odgovaralo interesovanju za DJ zvezdu LTJ Bjukema i elektro-disko-fanki set švajcarskog bubnjara Džo Džo Majera i sastava Nerve. O Bjukemu nemam komentar, pošto ga nisam dočekao (njegov nastup najavljen je za 23 sata, ali nije počeo do jedan sat posle ponoći – nikako ne razumem zašto ovakvi događaji moraju da počnu kada Pepeljuga ostane bez cipelica). Majer mi se dopao, mada je harmonski ogoljenu, a preglasnu elektroniku teško slušati na duge staze u trezvenom stanju.

Odlična poseta, uzavrela atmosfera, duge diskusije posle koncerata u sarajevskim kafićima... neke su među konstantnim obeležjima ove manifestacije. Rečima Zubčevića, dok su momci iz Nervepakovali instrumente: „neka od izdanja festivala su siromašnija, da bi sledeća obavezno bila bogatija“. Zato sa radoznalošću iščekujem sledeću sarajevsku jesen.