Еросове сузе

Специјално за „Политику” из Мадрида

Почетком јесени у водећем приватном мадридском музеју Тисен Борнемиза отворена је изложба Еросове сузе, чији основни концепт јесте Ерос у уметности. Паралелно, у познатој галерији мадридске штедионице Цаја Мадрид, налази се друга поставка, као контрапункт првој, посвећена Танатосу.

Изложба Еросове сузе (која броји више од 120 слика, скулптура, фотографија и видео-записа, надахнутих љубавним екстазама, олујама страсти и жудње, као и мрачним предметима жеља), носи назив по истоименом есеју француског писца Жоржа Батаја (1897–1962). Концепцијски изложба прати поглавља Батајове књиге, приказујући све облике жеље и страсти из мушке и женске визуре, хетеро и хомо љубави, егзибиционизма и воајеризма, садизма, мазохизма и савременог фетишизма. Мит о Еросу дочаран је уз помоћ романтичарских визија и перспективе симболиста и експресиониста, али и надреалиста и аутора савремених тенденција, али, увек у дијалогу са ренесансним и барокним схватањем једне од великих тема у светској уметности.

Изложбу отвара Ман Рејов readymade „Сузе“, а потом следи прво поглавље кроз мотив, не толико Адама и Еве, колико за савремене уметнике и фотографе више инспиративног односа Еве и змије, овековечене кроз фотографије Ричарда Аведона – где је у крупном плану обнажена Настасја Кински с великом обмотаном змијом око себе, или најновији фотоприказ Рејчел Вејз из објектива Џејмса Вајта, која сакрива своје тело змијским, у контрапункту са ренесансним виђењем првобитног греха – сликом Адама и Еве и испрепречене им змије одсликане кичицом Ђанбатиста Тијепола. Следеће поглавље је посвећено Венери, од „Жене у таласима“ француског реалисте Гистава Курбеа али и Малторпове фотографије Пети Смит, до невероватне женске скулптуре у потпуно тантристичкој пози, аутора Марка Квина, под називом „Екстаза“, која зачуђује својом динамиком и живошћу.

Трећи део посвећен је митолошким бићама, као што су сфинге и сирене, које су кроз историју уметности симболизовале женску фаталност али и мистичност. Затим следи поглавље посвећено светом Себастијану, врло честом сликарском мотиву у ренесанси и бароку. Овај светац присутан је кроз скулптуру Бернинија, али и платна Бронзина, Рибере и Мороа. Због свог савршено извајаног тела, које исијава еротичност, иако је у оковима, лик светог Себастијана временом ће постати права уметничка геј икона. Насупрот њему, дата су виђења Андромеде са платна Рубенса (у којој је Персеј ослобађа), затим Гистава Курбеа, и на крају Далија. Следи тема искушења светог Антонија, кога, усред пустиње, савладавају блудне жеље и пориви. Том причом су се бавили многи, а на овој поставци овековечен је кроз авангардне и надреалне призме Пикаса, Далија и Антонија Сауре, али и Сезана. Тако свети Себастијан и Андромеда представљају, на симболичан начин, две верзије еротизма, мушку и женску, хришћанску и паганску, доминирајућу и потчињавајућу.

(/slika2)А за крај првог дела изложбе остављен је вечан и дугоочекивани пољубац, као најромантичнији спој два бића у екстази, у жељи да постану једно: главни експонати су Мункова слика „Пољубац“, поп рад Ендија Ворхола истоименог назива из филма Беле Лугошија (из 1963. године), Роденово скулптурално виђењу пољупца „Исуса Христа и Марије Магдалене“ и скоро вампироидни и канибалистички пољубац-угриз који приказује видео-рад савременог уметника Била Виоле.

Део посвећен Танатосу, у галерији Цаја Мадрид, за разлику од првог, даје еротизовану визију смрти. Промишља смрт из двоструке перспективе: еуфемизовану – као сестру сна и застрашујућу – кроз лобање и скелете. Та слатка смрт, која опхрва тело, дата је кроз виђења пастира Ендимона који тражи од Зевса вечни сан, али и кроз успаваног Дејвида Бекама у објективу Сема Тејлора Вуда, односно у женском обличју Клеопатре (у интерпретацијама Ман Реја и Далија) и Офелије, која се раствара у води. Међутим, страшна, алегоријска и црна смрт је приказана кроз скелет Марије Магдалене, или Марије покајнице (у раду Марине Абрамовић), али и кроз смртне плесове Саломе с главом Јована Крститеља, те кроз борбу Давида и Голијата, где мотив одсечене главе има вишеструку улогу: као трофеј у лову, као предмет промишљања, света реликвија и сексуални фетиш (на фотографијама Синдија Шермана).

У скоро наративном тону, смела и интригантна изложба Еросове сузе пролази кроз све асоцијације које Ерос у себи садржи – од невиности до искушења, затим од потчињавања до страсних уздаха, од потпуног предавања до скоро неутољиве прождрљивости у љубавном заносу. Она, неминовно, садржи и мрачну страну похоте оваплоћену у другом делу, кроз Еросов антипод – Танатос. Ерос тако постаје метафора за заносну и идиличну Венеру, али и заводљиву и скоро трансгресивну Настасју Кински, у телима која су у агонији, или у исповедним чиновима до потпуно огољених и декаптираних тела.