Трифо, пола века Новог таласа

Специјално за „Политику” из Париза

Адмирали ласкају бунтовницима! Тако се непослушник успиње путем распећа обасут почастима! Тако се наставља стари закон субверзивне обнове елита! – написао је 1959. године Жак Одиберти, специјални дописник часописа „Артс” на филмском фестивалу у Кану, поводом филма младог Франсоа Трифоа „Четири стотине удараца” који је у канској конкуренцији представљао Француску. Тријумф тог филма означио је званични почетак „новог таласа” ове кинематографије.

А само годину дана раније био му је забрањен приступ канском фестивалу због тога што је као филмски критичар вређао ову институцију у својим чланцима, како подсећа Антоан де Бек у књизи „Нови талас – портрет једне младости”, коју ће у Србији ускоро објавити „Службени гласник”, у преводу Ирене Билић.

Трифо је био нека врста шефа „банде” младих француских синеаста, у чијем ужем језгру су били и Клод Шаброл, Жан-Лик Годар и Ерик Ромер, који су у другој половини педесетих година направили праву револуцију у француском филму, изменивши из корена дотадашњи филмски језик. Читава једна генерација је у том тренутку избила на сцену, бришући постојеће конвенције и ауторе који су од тог тренутка сматрани академским, застарелим.

За мање од годину дана појавили су се филмови који ће наметнути „нови талас”: Шабролови „Рођаци” претходили су филму „Четири стотине удараца” и „Хирошимо, љубави моја” Алена Ренеа, за којим је следио Годаров култни филм „До последњег даха”.

Педесет година после славног продора на Канском фестивалу и четврт века након своје смрти, Трифо је свеприсутан, његови филмови се издају на дивидијима и често се могу наћи на биоскопском репертоару.

– Ништа боље нисмо створили од тог времена – каже за „Политику” млади француски глумац Грегори Баке. „Значај Трифоа није само у томе што је био један од предводника ’новог таласа’, већ и што је дуго био присутан. Између његових првих филмова и оних које је направио тридесет година касније постоји велика еволуција. Она је приметна чак и између ’Четири стотине удараца’ и ’Последњег метроа’. Из његових филмова и данас можете много да научите.”

(/slika2)Не деле, међутим, сви ово мишљење. Бек каже да је у круговима синефила готово „бонтон” констатовати да Трифо није велики редитељ, као вид отпора општем једногласју. „Трифо је постао класик, ушао је у филмски Пантеон, и када неко каже да га не воли, гледају га попреко”, каже овај аутор Трифоове биографије и речника славног синеасте. Јер, филмска револуција коју је изазвала појава „новог таласа” трајала је сувише кратко и зато што је Трифо врло брзо постао готово званични представник француске кинематографије, о чему сведочи и податак да је за филм „Последњи метро” 1981. године добио десет Цезара, француског пандана Оскара. „Из велике жеље да се свиди постао је оно што је критиковао на почетку – академски редитељ. Зато му данас замерају да је брзо изгубио полемичку страст и постао превише интелектуалан.”

Утицај Трифоа на француски филм описује, међутим, као тријумфалан.

„Начин на који је Трифо тражио да се праве филмови пре педесет година данас је готово опште место у француској кинематографији. Говорио је да треба правити личне филмове, изаћи из студија, узимати глумце са којима имате готово присни однос, да треба писати у првом лицу”, објашњава овај критичар.

Он, међутим, сматра да се мит о Трифоу више заснива на његовој личности него на његовим филмовима. „Идеја о филму као излазу, о филмском ствараоцу чији се живот огледа кроз филм, који свет посматра кроз филмску призму, данас има велики утицај на младе редитеље”, каже Бек.

Од несрећног, невољеног и изгубљеног дечака, кога је овековечио у лику Антоана Дуанела, неке врсте свог алтер-ега у филму „Четири стотине удараца”, Трифо је постао велики стваралац, онај коме се диве и коме жене иду у сусрет. „Многи ликови у савременом француском филму су инспирисани Дуанелом”, каже француски критичар. Овај лик илуструје оно што је Трифо написао 1957. године, да ће „филмови који долазе бити личнији од романа, индивидуалнији и више аутобиографски, попут исповести или интимног дневника”.

За француског критичара, међутим, проблем је то што се „нови талас” временом наметнуо као догма. „Модел по коме се данас праве филмови у Француској је управо онај који је наметнуо ’нови талас’. Потребно је више филмова који се супротстављају ’новом таласу’”, сматра он.

Ана Оташевић

-----------------------------------------------------

Бекство од меланхолије живота

Ко не памти каприциозну и заводљиву Катрин (Жана Моро) на чији миг скачу Жил и Жим, њена два љубавника. „Жил и Жим” је трећи велики филм Франсоа Трифоа, снимљен 1962. године. Он одише оном свежином коју је тридесетогодишњи редитељ тражио неколико година раније у својим текстовима објављиваним у „Филмским свескама”. Филмски критичар Андре Базен, који је водио овај часопис, узео је под заштиту овог младића чије је немирно детињство нашло одјека у његовом аутобиографском филму „Четири стотине удараца”. То је својеврсни манифест аутора који прави аутентичне и искрене филмове, који се противи академском приступу у снимању филмова и тражи да они буду приснији, ближи животу. Ово је уједно и први филм у коме игра четрнаестогодишњи Жан-Пјер Лео, који ће постати култни глумац у Трифоовим филмовима.

Од невољеног и усамљеног дечака који је развио страст према литератури и филму, са искуством из поправног дома где је завршио због ситних крађа, Трифо је постао један од предводника „новог таласа”, омиљен код публике и слављен од критике. Његово име, овога пута у улози сценаристе, везано је за још један култни филм из ове епохе, „До последњег даха”, Жан-Лика Годара.

„Човек који је волео жене”, како гласи наслов једног од његових филмова, овековечио је у својим филмовима глумице од којих се у неке и заљубљивао, попут Клод Жад („Украдени пољупци”) и Фани Ардан („Жена из суседства”), са којом је провео последње године живота који је трајао једва нешто дуже од пола века.

Звезде његових филмова су биле и Катрин Денев, Изабела Ађани, Жаклин Бисе, Натали Бај као и Жан-Пол Белмондо и Жерар Депардје.

Поред тога што је у исто време био редитељ, сценариста и продуцент већине својих филмова, повремено се у њима појављивао и као глумац. Глумио је и у филму „Блиски сусрети треће врсте” америчког редитеља Стивена Спилберга, који је, испоставило се, један од његових обожавалаца. Остао је упамћен и као велики педагог и писац неколико књига, међу којима је и позната књига интервјуа „Филм по Хичкоку”.

Познат по томе што је често радио на више филмских пројеката у исто време, Трифо је имао обичај да каже да је то „начин да се побегне од животне меланхолије”.

А. О.