Чембало, отац од клавира

Атријум Народног музеја у Београду понекад је као некакво мало светилиште музике. Мермер, стубови, статуе са главом и без ње... и, ових дана, три чембала била су тамо. Али, појавио се ту и клавир, удружен звуком са једним од поменутих „предака” са диркама. Амбијент као наручен за нову-стару музику Милоша Петровића, за његово лепо и добро посећено ауторско вече на шестом међународном фестивалу „Чембало, живи инструмент”, који се јуче завршио. Петровић није само човек клавијатура, већ и онај који у тај свет уводи млађе, своје студенте на ФМУ; он је и композитор и интерпретатор у разноликим сферама звука; помало и писац, како је сам себе назвао.

Можда је на почетку најбоље чути једно Ваше слово, за наше читаоце, на крају овог фестивала?

Нека то буде мала похвала Културном центру Београда, а посебно музичкој уредници Нени Михајловић. И уз минималне финансије, захваљујући њеној максималној упорности, овај град има тај мали, али и заиста светски, фестивал. Такав је и њихов Фестивал оргуља. Иако су ови инструменти ретко заступљени у нашим концертним просторима, због оваквих догађаја Београд је једно прилично важно место на музичкој мапи света. Ми тога често нисмо ни свесни. Окупе се овде добра имена са чембалске сцене. Жао ми је једино што се међу учесницима није нашао и неко од неких млађих чембалиста, студената  ФМУ, који су већ завршили докторске студије. Мора се имати много љубави и вере у ту музичку справу коју можда никад нећете купити. На академији се вежба у вечерњим сатима, према распореду. Чембало у кући – то звучи као луксуз.

Како се та љубав и вера у ове старе дирке Вама десила?

Раних седамдесетих уписао сам студије клавира, а камерну музику учио код Оливере Ђурђевић, професорке која се годинама трудила да се на Академији уведе и класа чембала. Била је пионир у свему томе, она је донела чембало у овај град. И ја сам из те класе, један од оних пијаниста код којих је та љубав пробуђена. Сада је ја будим код других.

Једна слика са овог фестивала: чембало десно, клавир лево, у средини Милош Петровић и – две руке за два инструмента. Откуд ова сензација за публику?

Не знам тачно да ли је тако нешто рађено и у свету, тек ја сам покушао да спојим овог оца од клавира и сам клавир. Технички гледано, то је исти начин свирања, али се они разликују по звуку. Тежио сам да успоставим те различите боје у два наоко слична инструмента. Чембало има тај архаични звук који помало подсећа на један источњачки инструмент, народни, који не припада западној традицији, док је потомак са тим својим раскошним спектром боја и великим звуком нешто битно другачије. Моја идеја била је да у такво одело спакујем старински звук чембала. И да то има некакав однос солиста–оркестар.

И етнозвук био је поље на коме се рађала ваша музика...

– Пре тридесетак година ја сам почео да уносим етноелементе у своју музику. Касније је то постало тренд. Мене су занимале теме које ћу написати тако да се створи привид да су оне народне. Користим хармонска и формална средства која припадају класичној музици. Ја се од већине разликујем по томе што се не бавим обрадом постојећих народних тема већ стварам сопствене. За мене нема веће среће него када ми слушалац каже: „Не могу да се сетим где сам већ чуо ту ствар.” Па, није је чуо, она није ни постојала, ја сам је створио. Драго ми је ако помисле да је то неки звук из народа.

Ми са Балкана, хтели не хтели, не можемо да се отмемо звуку овога поднебља. Код нас класични музичари, и не само они него и други образовани свет, чак избегавају и да признају да слушају народну музику. Под тим не мислим, наравно, на турбофолк, који и не сматрам народном музиком, већ на нашу традиционалну музику. Давно сам схватио како је то просто нешто генетско и усађено у све нас. И данас се добро сећам догађаја из времена када још нисам ни у школу пошао, једног од првих концерта на којима сам био. Повели су ме родитељи да слушамо Есму Реџепову и тај доживљај као да је за мене био пресудан да музика постане мој живот. Због неких квазикултурних разлога, признали ми то или не, ми се одричемо наше традиционалне народне песме.

Зашто се турбофолк тако добро примио на нашем музичком меридијану?

Рок музика је доживела један страшан удар као последицу укупних политичких догађања на овом простору. Тада је дошло и до великих демографских потреса и поремећаја, готово катаклизмичних. То је она миграција људи који више не припадају селу, али не припадају ни граду. За њих се тражила замена за забавну музику. Оно што није ни рок ни поп, већ прављено од музичких елемената који ће да задовоље један скоројевићки дух тих људи који су изгубили све своје корене, своју традицију, своје село. С друге стране, они нису освојили естетику града. И створен је тај хибрид за људе који имају потребу да и они буду модерна бића, премда то очигледно не могу бити.

Правили сте и музику српског барока који се није десио. Како је прошла та уметничка мала шала о непостојећeм Михаилу из Пећи?

Из моје маште настао је тај музички јунак, наводно рођен у Пећи. Он ће отићи у Грчку да се замонаши, али после, очаран западном музиком, преселиће се у Италију, па у Немачку, Француску... Тамо почиње да пише музику, барокну, коју ће обојити и звуком своје постојбине. Направио сам прво књигу „Михаило из Пећи”, биографског карактера о непостојећој личности, у форми писама. После је дошла и моја музика, композиције са потписом лажног Михаила из Пећи. Тај мој концепт, у време прегрејаног националног осећања, од неких, чак и врло стручних, лица дочекан је као једно јако важно откриће. Око месец и по дана ја сам га рекламирао свуда у медијима. Видевши како је јавност то схватила прилично озбиљно, да је све то већ добило једну културолошку и политичку димензију, а радило се само о мом уметничком поступку, морао сам да прекинем ту игру, јер је отишла предалеко и могла постати некакав „случај”. Ипак, остала је књига и музика коју сам и на протеклом фестивалу свирао.

Ехо историје Вас као уметника очигледно привлачи, види се то и из неких наслова. Зар и стари чембало није део те приче?

Као дете, прво сам пожелео да постанем археолог. Ја сам се, ипак, рано определио за музику, али остао сам опседнут историјом. И увек бих да спајам те две ствари, ни сам не знам зашто. Исто као и епохе и стилове. Могло би се то повезивати и, рецимо, са оним што смо обично звали постмодернизмом, са тим уметничким принципима. Мада ја, у принципу, не волим „изме“ и заправо и нисам то намерно радио.  

Шта је пијанисту највише привукло чембалу?

То вам је као однос између црно-белих графика и сликарства. Клавир има велики спектар боја, док је чембало онај „графички” инструмент. Али управо такав он апсолутно показује таленат и емоционалност извођача. Код чембала нема лажи, нема преваре! Захтевнији је од других инструмената, јер му је звук кратак, сиромашан у бојама и зато је страшно експлицитан. Мањак талента и маште извођача најбоље се види на чембалу. Као на платну. То је као најпрецизнији сеизмограф, али за регистровање нечијег талента.

Хоћете ли нас мало провести и кроз вашу књижевну причу?

Још у школи почео сам да пишем приче, али сам после паузирао две деценије. Просто, мислим да треба писати онда када имаш шта да кажеш. И мени се то у једном тренутку просто јавило. И сада имам три књиге (две непоменуте су „Левант над Левантом” и „Житије Мардарија монаха”) и једну спремам. Мали опус, али из искрених побуда. И потребе да прочистиш себе, да решиш неке своје дилеме.

Мухарем Шеховић

----------------------------------------------------------

Ко је отерао џезере

У младости сте били авангардни побуњеник у сериозној музици – и рокер („Џакарта”...), а све време и џезер? Џез као да се овде мало „ућутао”?

Нешто скоро зачуђујуће догађа се на нашој џез сцени. Ми имамо пуно добрих музичара млађе и средње генерације, школованих на Западу, али и мало прилика да се овде покажу, јер више нема џез клубова у овој земљи добрих џез фестивала. Све као да је фокусирано на тих пет, шест фестивалских дана. Ми се тиме можемо поносити, али шта је са оним периодом између, када се готово ништа не догађа. То нам је управо отерало из земље многе изванредне џез музичаре. Ако имам у Београду госта коме се слуша џез ја заиста не знам где бих га, у оволиком граду, повео.

Коју бисте му музичку алтернативу понудили?

Па, рецимо, концерт Београдске филхармоније која је у непрестаном успону и постала је прави светски оркестар. Исто тако препоручио бих и неколико јако добрих камерних гудачких састава, који су такође на светском нивоу.