Čembalo, otac od klavira

Atrijum Narodnog muzeja u Beogradu ponekad je kao nekakvo malo svetilište muzike. Mermer, stubovi, statue sa glavom i bez nje... i, ovih dana, tri čembala bila su tamo. Ali, pojavio se tu i klavir, udružen zvukom sa jednim od pomenutih „predaka” sa dirkama. Ambijent kao naručen za novu-staru muziku Miloša Petrovića, za njegovo lepo i dobro posećeno autorsko veče na šestom međunarodnom festivalu „Čembalo, živi instrument”, koji se juče završio. Petrović nije samo čovek klavijatura, već i onaj koji u taj svet uvodi mlađe, svoje studente na FMU; on je i kompozitor i interpretator u raznolikim sferama zvuka; pomalo i pisac, kako je sam sebe nazvao.

Možda je na početku najbolje čuti jedno Vaše slovo, za naše čitaoce, na kraju ovog festivala?

Neka to bude mala pohvala Kulturnom centru Beograda, a posebno muzičkoj urednici Neni Mihajlović. I uz minimalne finansije, zahvaljujući njenoj maksimalnoj upornosti, ovaj grad ima taj mali, ali i zaista svetski, festival. Takav je i njihov Festival orgulja. Iako su ovi instrumenti retko zastupljeni u našim koncertnim prostorima, zbog ovakvih događaja Beograd je jedno prilično važno mesto na muzičkoj mapi sveta. Mi toga često nismo ni svesni. Okupe se ovde dobra imena sa čembalske scene. Žao mi je jedino što se među učesnicima nije našao i neko od nekih mlađih čembalista, studenata  FMU, koji su već završili doktorske studije. Mora se imati mnogo ljubavi i vere u tu muzičku spravu koju možda nikad nećete kupiti. Na akademiji se vežba u večernjim satima, prema rasporedu. Čembalo u kući – to zvuči kao luksuz.

Kako se ta ljubav i vera u ove stare dirke Vama desila?

Ranih sedamdesetih upisao sam studije klavira, a kamernu muziku učio kod Olivere Đurđević, profesorke koja se godinama trudila da se na Akademiji uvede i klasa čembala. Bila je pionir u svemu tome, ona je donela čembalo u ovaj grad. I ja sam iz te klase, jedan od onih pijanista kod kojih je ta ljubav probuđena. Sada je ja budim kod drugih.

Jedna slika sa ovog festivala: čembalo desno, klavir levo, u sredini Miloš Petrović i – dve ruke za dva instrumenta. Otkud ova senzacija za publiku?

Ne znam tačno da li je tako nešto rađeno i u svetu, tek ja sam pokušao da spojim ovog oca od klavira i sam klavir. Tehnički gledano, to je isti način sviranja, ali se oni razlikuju po zvuku. Težio sam da uspostavim te različite boje u dva naoko slična instrumenta. Čembalo ima taj arhaični zvuk koji pomalo podseća na jedan istočnjački instrument, narodni, koji ne pripada zapadnoj tradiciji, dok je potomak sa tim svojim raskošnim spektrom boja i velikim zvukom nešto bitno drugačije. Moja ideja bila je da u takvo odelo spakujem starinski zvuk čembala. I da to ima nekakav odnos solista–orkestar.

I etnozvuk bio je polje na kome se rađala vaša muzika...

– Pre tridesetak godina ja sam počeo da unosim etnoelemente u svoju muziku. Kasnije je to postalo trend. Mene su zanimale teme koje ću napisati tako da se stvori privid da su one narodne. Koristim harmonska i formalna sredstva koja pripadaju klasičnoj muzici. Ja se od većine razlikujem po tome što se ne bavim obradom postojećih narodnih tema već stvaram sopstvene. Za mene nema veće sreće nego kada mi slušalac kaže: „Ne mogu da se setim gde sam već čuo tu stvar.” Pa, nije je čuo, ona nije ni postojala, ja sam je stvorio. Drago mi je ako pomisle da je to neki zvuk iz naroda.

Mi sa Balkana, hteli ne hteli, ne možemo da se otmemo zvuku ovoga podneblja. Kod nas klasični muzičari, i ne samo oni nego i drugi obrazovani svet, čak izbegavaju i da priznaju da slušaju narodnu muziku. Pod tim ne mislim, naravno, na turbofolk, koji i ne smatram narodnom muzikom, već na našu tradicionalnu muziku. Davno sam shvatio kako je to prosto nešto genetsko i usađeno u sve nas. I danas se dobro sećam događaja iz vremena kada još nisam ni u školu pošao, jednog od prvih koncerta na kojima sam bio. Poveli su me roditelji da slušamo Esmu Redžepovu i taj doživljaj kao da je za mene bio presudan da muzika postane moj život. Zbog nekih kvazikulturnih razloga, priznali mi to ili ne, mi se odričemo naše tradicionalne narodne pesme.

Zašto se turbofolk tako dobro primio na našem muzičkom meridijanu?

Rok muzika je doživela jedan strašan udar kao posledicu ukupnih političkih događanja na ovom prostoru. Tada je došlo i do velikih demografskih potresa i poremećaja, gotovo kataklizmičnih. To je ona migracija ljudi koji više ne pripadaju selu, ali ne pripadaju ni gradu. Za njih se tražila zamena za zabavnu muziku. Ono što nije ni rok ni pop, već pravljeno od muzičkih elemenata koji će da zadovolje jedan skorojevićki duh tih ljudi koji su izgubili sve svoje korene, svoju tradiciju, svoje selo. S druge strane, oni nisu osvojili estetiku grada. I stvoren je taj hibrid za ljude koji imaju potrebu da i oni budu moderna bića, premda to očigledno ne mogu biti.

Pravili ste i muziku srpskog baroka koji se nije desio. Kako je prošla ta umetnička mala šala o nepostojećem Mihailu iz Peći?

Iz moje mašte nastao je taj muzički junak, navodno rođen u Peći. On će otići u Grčku da se zamonaši, ali posle, očaran zapadnom muzikom, preseliće se u Italiju, pa u Nemačku, Francusku... Tamo počinje da piše muziku, baroknu, koju će obojiti i zvukom svoje postojbine. Napravio sam prvo knjigu „Mihailo iz Peći”, biografskog karaktera o nepostojećoj ličnosti, u formi pisama. Posle je došla i moja muzika, kompozicije sa potpisom lažnog Mihaila iz Peći. Taj moj koncept, u vreme pregrejanog nacionalnog osećanja, od nekih, čak i vrlo stručnih, lica dočekan je kao jedno jako važno otkriće. Oko mesec i po dana ja sam ga reklamirao svuda u medijima. Videvši kako je javnost to shvatila prilično ozbiljno, da je sve to već dobilo jednu kulturološku i političku dimenziju, a radilo se samo o mom umetničkom postupku, morao sam da prekinem tu igru, jer je otišla predaleko i mogla postati nekakav „slučaj”. Ipak, ostala je knjiga i muzika koju sam i na proteklom festivalu svirao.

Eho istorije Vas kao umetnika očigledno privlači, vidi se to i iz nekih naslova. Zar i stari čembalo nije deo te priče?

Kao dete, prvo sam poželeo da postanem arheolog. Ja sam se, ipak, rano opredelio za muziku, ali ostao sam opsednut istorijom. I uvek bih da spajam te dve stvari, ni sam ne znam zašto. Isto kao i epohe i stilove. Moglo bi se to povezivati i, recimo, sa onim što smo obično zvali postmodernizmom, sa tim umetničkim principima. Mada ja, u principu, ne volim „izme“ i zapravo i nisam to namerno radio.  

Šta je pijanistu najviše privuklo čembalu?

To vam je kao odnos između crno-belih grafika i slikarstva. Klavir ima veliki spektar boja, dok je čembalo onaj „grafički” instrument. Ali upravo takav on apsolutno pokazuje talenat i emocionalnost izvođača. Kod čembala nema laži, nema prevare! Zahtevniji je od drugih instrumenata, jer mu je zvuk kratak, siromašan u bojama i zato je strašno eksplicitan. Manjak talenta i mašte izvođača najbolje se vidi na čembalu. Kao na platnu. To je kao najprecizniji seizmograf, ali za registrovanje nečijeg talenta.

Hoćete li nas malo provesti i kroz vašu književnu priču?

Još u školi počeo sam da pišem priče, ali sam posle pauzirao dve decenije. Prosto, mislim da treba pisati onda kada imaš šta da kažeš. I meni se to u jednom trenutku prosto javilo. I sada imam tri knjige (dve nepomenute su „Levant nad Levantom” i „Žitije Mardarija monaha”) i jednu spremam. Mali opus, ali iz iskrenih pobuda. I potrebe da pročistiš sebe, da rešiš neke svoje dileme.

Muharem Šehović

----------------------------------------------------------

Ko je oterao džezere

U mladosti ste bili avangardni pobunjenik u serioznoj muzici – i roker („Džakarta”...), a sve vreme i džezer? Džez kao da se ovde malo „ućutao”?

Nešto skoro začuđujuće događa se na našoj džez sceni. Mi imamo puno dobrih muzičara mlađe i srednje generacije, školovanih na Zapadu, ali i malo prilika da se ovde pokažu, jer više nema džez klubova u ovoj zemlji dobrih džez festivala. Sve kao da je fokusirano na tih pet, šest festivalskih dana. Mi se time možemo ponositi, ali šta je sa onim periodom između, kada se gotovo ništa ne događa. To nam je upravo oteralo iz zemlje mnoge izvanredne džez muzičare. Ako imam u Beogradu gosta kome se sluša džez ja zaista ne znam gde bih ga, u ovolikom gradu, poveo.

Koju biste mu muzičku alternativu ponudili?

Pa, recimo, koncert Beogradske filharmonije koja je u neprestanom usponu i postala je pravi svetski orkestar. Isto tako preporučio bih i nekoliko jako dobrih kamernih gudačkih sastava, koji su takođe na svetskom nivou.