Словеначко обећање само за туговање

Од нашег сталног дописника

Љубљана, 17. јануара – Словенија уочи почетка преговора о склапању социјалног споразума са Србијом мора да „спроведе унутрашњоправни поступак”, који није ни на почетку, сазнаје „Политика” у Министарству рада у Љубљани. Став Словеније је да ти преговори са Београдом формално нису ни започети (иако јесу још 2001, али то је била СРЈ), нити поменуто министарство има мандат словеначке владе и парламента да преговорима приступи. Зато још није формиран ни преговарачки тим.

Ситуација је гора него пре седам година, када су покренути билатерални разговори којима би били намирени закинути словеначки пензионери у Србији, како нам је лане открио државни секретар Марко Штровс, који је присуствовао првој сесији.

Зашто је онда министар спољних послова Србије Вук Јеремић прошлог петка, усред Љубљане, пред масом словеначких и страних новинара који будно прате словеначко председавање Европском унијом, изразио задовољство почетком преговора о споразуму о социјалној заштити?

Министар је пропустио прилику да домаћине јавно подсети на обавезу коју имају према 11.000 закинутих пензионера у Србији, а Јеремићев домаћин и шеф словеначке дипломатије Димитриј Рупел, наравно, није демантовао колегу из Србије.

Да подсетимо, словеначка министарка рада Марјета Цотман је 27. новембра прошле године изненадила госта из Србије министра Расима Љајића (који је у Словенију допутовао у доброј вери да ће споразум бар парафирати). Она је тада рекла да „због настанка две нове суверене државе” (дакле због нестанка Савезне Републике Југославије и настанка Републике Србије и Републике Црне Горе), све креће испочетка. Како су вашем дописнику објаснили овдашњи правни ауторитети, словеначки потез открива да влада премијера Јанеза Јанше не признаје Србију као сукцесора СРЈ, већ гура Београд у исти положај као Подгорицу, третирајући Србију као „новонасталу државу” на Балкану.

Помак је утолико што је словеначка страна Љајићу дала свој предлог „новог оквира социјалног споразума”, за који је очекивала да ће представници Србије имати мноштво примедаба, чиме би се будући преговори развукли на „бајковит број година”, бар седам, колико су трајала натезања са „пријатељском Босном”. Фраза о „новом” тексту предлога споразума (иако је то први текст који је српска делегација уопште видела) потврђује информацију да је Љубљана у игри имала прво другачију верзију, а онда је одлучила да проба са оном на коју Загреб или Скопље, на пример, никад не би пристали.

Треба подсетити и да је Рупел 24. октобра у Београду, пропитиван о судбини закинутих пензионера, обећао да ће 27. новембра, приликом Љајићеве посете, почети преговори о „социјалном споразуму који ће бити закључен у најкраћем могућем року”. Да су Рупелова обећања квалитета попут пословице „обећање, лудом радовање”, коју словеначки министар радо цитира новинарима како би описао начин размишљања у Срба, доказује чињеница да Цотманова у време Љајићеве посете није „имала мандат да преговара, а још мање да ишта потписује”. Зато је глатко одбила и Љајићев предлог да словеначки текст обоје парафирају такав какав је – одмах.

Портпаролка словеначког министарства рада Терезија Трупи потврђује да, ни два месеца од сусрета Љајић–Цотман, Словенија није повукла ниједан потез, нити усвојила иједан од преко потребних докумената како би убрзала склапање споразума који је услов да Љубљана испоштује обавезу коју избегава већ 16 година. Иако је српска страна испуњена оптимизмом (екипа министра Љајића је словеначкој страни већ уручила нешто мало примедаба на понуђени текст) и реализмом (пошто Словенија нема времена да усред вођења Уније брине о српским пензионерима), нејасно је зашто је министар Јеремић у Љубљани хвалио нешто што није ни у заметку.