У бунди сам отишла у затвор

Биљана Плавшић прича како је узела данас пеглу у руке, па се и од ње уплашила. „Седам година нисам је видела. Отишла сам у продавницу да купим чарапе и нисам могла да се сетим како се каже ликра”. Каже и: „Не мрзим људе и ником се не светим. Ни на кога се не љутим због свега овога. Бог ми је одредио такав пут, и ето”.

Поједини српски интелектуалци назвали су вас издајицом, због вашег признања?

Тај који је то говорио требало би добро да мућне главом какве је поруке слао ономе који је имао командну одговорност.

Како данас видите свој живот који је некад био посвећен науци?

И да сам остала на факултету, данас бих била у пензији. Можда бих радила на неким пројектима. Ја сам своја научна открића помало и заборавила. Али у затвору ми је мој стари професор, Американац, код кога сам као фулбрајтовац радила, слао поздраве. Ја сам открила како да се уништи вирус који напада кокосову палму. И то је био рад на који су се позивали научници из целог света. Не мислим да се бавим ни политиком ни науком.

Мало је фалило да постанете академик, али то се ипак није десило?

Била сам пред избором за Академију наука БиХ, када је објављена моја кандидатура за члана председништва на првим вишепартијским изборима. Тада сам била и декан на сарајевском факултету. Ипак одлучила сам да се посветим свом народу у невољи.

Велики сам антикомуниста, никад нисам била члан партије. Добила сам највећи број гласова од свих српских кандидата. Нисам се двоумила да будем на страни свог народа. Академија ми више није била ни на крај памети. Помислила сам да је то тренутак да се решимо комунизма, да међунационално питање решимо демократским путем.

Када би историја могла да се понови, да ли бисте ви поновили свој живот?

Све бих исто поновила, вероватно би било исто. Не жалим се на свој пут који ми је бог одредио.
Никад се нисам бавила политиком. Бавила сам се својим народом. Да му је било добро, ту уопште не бих била.

Намеравате ли сада да се бавите политиком?

Нећу се бавити политиком. Знам које се биолошке промене дешавају у организму старом 80 година. Ипак, мало је рећи да је овај народ разапет. Срби на Косову данас пролазе голготу.

Сачекао вас је Милорад Додик, он је премијер РС, како је дошло до тог аранжмана?

Милорад Додик је мој пријатељ, био је премијер када сам била председник и када смо спроводили Дејтонски споразум. Увек смо дивно сарађивали. Када је дошло до разговора о томе како ћу ја натраг да путујем, Швеђани су се бринули да то изведу безбедно. Тражили су пут без ризика за мене. Прихватили су предлог да Влада РС пошаље по мене авион. Ја сам пожелела да дођем као обични грађанин, Јатом.

Слетели сте у Београд у бунди...

У тој истој бунди отишла сам у затвор. Тада је било јако хладно. У њој сам била кад су ми ставили лисице на руке. Касније, у затвору, не само бунда већ и комплетна одећа стајала је у затворском подруму. Вратили су ми је кад сам излазила. Да ли је заиста то могло некоме да смета.

Овде вас чувају момци из обезбеђења, шта је њихов посао?

О томе се нисам много распитивала, али ако Министарство унутрашњих послова процењује да неко треба да ме обезбеђује, нека обезбеђује. Била сам и данас у цркви, а хоће ли ти момци стајати испред цркве то је њихово. Кад уђем у цркву више никог не примећујем. Првих дана, како се која смена мењала, тако су долазили да се упознају са мном. Тако их сада све познајем. Волела бих да сам као птица на грани, али не желим да правим питање због тога. Можда је за земљу важно да тако буде.

Да ли се осећате као жртва, да ли сте ви нечија жртва?

Скоро да ми је најтеже да одговорим на ово питање. У све ово сам ушла не знајући да ће бити рата. Када се већ све ово десило, први треба да одговарају они који су представљали и водили народ. Волела бих само да је било правде. А није је било.

Да ли се кајете?

У затвору сам много пута ишчитавала дела Николаја Велимировића, о његовим затворским данима у логору Дахау и његовим разговорима са Богом. На почетку сам мислила да то никада нећу успети да постигнем. Али постигла сам, и зато ни у Хинсенбергу никад нисам била сама. О свом покајању, могу данас да вам кажем, разговарам само са Богом. Ни са ким другим не могу ову духовну димензију да поделим.

Зорана Шуваковић