Казна за етничко чишћење

Госпођа Плавшић доноси сок од ананаса, али не може да окрене поклопац и отвори тетрапак. Објашњава да су је у шетњи у затвору појуриле две затворенице иранског порекла. „За мном су узвикивале покличе на арапском. Пала сам и сломила руку. Четири дана сам чекала да ме превезу у болницу. Тамо су ме оперисали, али су ми унапред рекли да ће та рука моћи да обавља само седамдесет одсто некадашњих функција”.

Нисте успели да остварите право које су имале остале осуђенице после две године издржане казне. Да у одређеним временским размацима четири сата шетате у пратњи стражара по оближњем граду, ван затворског круга?

У јуну 2005. године упутила сам тај захтев управи Хинсенберга, а они су га проследили на неки виши ниво. Ту је мој захтев одбијен. То ми је усмено саопштено уз образложење да у оближњем градићу Еребру има пуно муслимана. Они би протестовали или могли да изазову нереде у Шведској. Била сам зачуђена, зар се Шведска одриче примене људских права које је сама прописала из страха од протеста муслимана.

Кога сте сретали док сте били у притворској јединици у Холандији, да ли сте се дружили са тамошњим осуђеницима или сте их избегавали?

Да поменем Насера Орића. Њега сам срела у ходнику. Пружио ми је руку. Нисам хтела да је прихватим. Она је крвава до лаката. Са пуштањем Орића, са пуштањем Харадинаја, они су скроз компас изгубили.

Поменули сте да сте сретали и српске затворенике који су починили страховите злочине и који су вам о томе причали. Да ли бисте нам нешто о томе рекли?

Била сам у контакту у Схевенингену са притвореником (Биљана Плавшић поменула нам је име и презиме дотичног притвореника, али је одустала од јавног навођења његовог имена) који ми је причао без устезања какве су монструозности починили. Један од њих ми је рекао да нико у том пиру не би могао да га заустави. Ни Биљана Плавшић, па ни Радован Караџић.

Била сам нема када је та прича почела. А у себи сам помислила да је таквих три-четири на терену Републике Српске, може се објаснити зашто се све десило. Питала сам га: „Па човече, ко је изнад тебе био?”, а он вели: „Изнад мене, нико”.

Много се говорило да сте се нагодили са тужилаштвом да у замену за лакшу казну ви сведочите у другим кључним процесима. Показали сте ми тајне документе трибунала из којих се види да нисте пристали да својевољно сведочите ни у једном од процеса?

У настојањима да пристанем на такав неки аранжман, у тужилаштву ми је речено да треба да будем „свесна да моја казна може бити доживотна”. Љутито сам онда рекла: „Ја не постављам питање казне, а што га онда ви постављате? Никакве везе ова истина коју вам говорим нема везе са висином казне”. Можда сам тако тада могла да наступим јер ми је било седамдесет и две-три године. То је крај живота, све што је добро и лепо било је раније.

Из затвора су вас одвели да сведочите против Слободана Милошевића, како се десило да се ипак не појавите на том суђењу?

Карла дел Понте рекла је: „Фантастично, имамо кључног сведока, када је покојни Ричард Меј, председник судског већа које је судило Милошевићу, рекао да ће то суђење трајати бескрајно, а довољан би био „један једини сведок”. Рачунала је да ћу ја, као човек који није на слободи, и као особа која је са Милошевићем била у сукобу, бити та кључна личност која ће јој помоћи. Осам сати сам понављала исто: „Можда морам ући у ту салу, јер нисам слободна особа, али у њој ћу рећи истину. Ја сам тог човека за време рата видела једном на Јахорини, када сам му после Венс–Овеновог плана окренула леђа и нисам хтела да се рукујем са њим. Ако хоћете таквог сведока, ја ћу то рећи у судници”. После тих осам сати Дел Понтеова ми је рекла да сутрадан путујем назад у Хинсенберг. Без уласка на Милошевићево суђење.

У лето ’92. срели сте се са Садаком Огата, која вам је рекла да Срби врше етничко чишћење. Шта сте јој ви одговорили?

Па, госпођо Огата, сад ми је јасно, рекла сам јој, ја сам етнички почишћена и моја фамилија. Све смо у Сарајеву имали, ништа нисмо могли са собом понети. Чудо да смо главу извукли. То се десило и 1941. године, цела моја огромна фамилија стрпана је на воловска кола и спроведена у Славонску Пожегу у концентрациони логор. Кад се завршио рат, вратили су се у празне куће. Али су главе остале ту.

Када сам успела да дешифрујем термин „етничко чишћење”, била сам задовољна. Огата се чудила. Рекла сам јој да на Балкану нема ратова у којима нема сеоба или етничког чишћења. Мене само интересује јесу ли људи живи или нису.

У Хашком тужилаштву сте рекли да постоје различите врсте етничког чишћења и да само неке врсте заслужују криминално гоњење?

Постоји бежање из страха – бомбе, гранате, збегови. Има и етничког чишћења – свака ласта своме јату лети. Ја сам сигурнија била на територији Републике Српске него у Сарајеву. Тамо не бих била етнички почишћена, мене и моју стару мајку би убили. Има „планског етничког чишћења”, и „бизнис чишћења”. Ова два последња, то је криминал. Ако је у питању „бизнис чишћење” оно није релевантно за Хашки суд. Муслимани и Срби пуцали су једни у друге, али кад то стане, чује се моторола: „Хоћемо ли ми нешто пословати”. То сам чула својим ушима.

Ја сам питала Тужилаштво у Хагу, реците ми када сам ја учествовала у планском истребљењу народа. Али они су ми оставили ту тачку, јер ме је Огата о томе обавестила. А они не знају шта значе ратови на Балкану, они долазе из сређених земаља где није било оваквих ратова. Покушала сам да им растумачим роман „Сеобе”, не бих ли им утувила у главу да није све онако као на фином западу.

Зорана Шуваковић

(Сутра: У бунди сам отишла у затвор)