Спорт није само за талентоване

Када је Јелена Јанковић узела рекет у руке, а када је Чавић научио да плива? У којем би узрасту деца и млади уопште требало да почну да се баве спортом или неком физичком активношћу, макар никада не постигли врхунске резултате? Због чега је вежбање корисно за њих и какве резултате у томе могу да постигну? Одговоре смо потражили од проф. др Душанa Угарковићa са Факултета спорта и физичког васпитања у Београду.

– Не постоји ниједан период живота који није добар за вежбање и бављење спортом. У детињству и младости, кад се уз дејство наших генетских шифара развијају и наша индивидуална својства, правилан избор спорта или редовна физичка активност „разигравају” биолошке сокове у телу у виду хормона развоја. Вежбање и спорт развијају све биолошке карактеристике, укључујући и психу детета, подстичу енергичност, одлучност, социјализују га, уче да губи и побеђује и усмеравају на оне друштвене групе са мање порока – саветује професор Угарковић.

Ипак чини се да интересовање деце за спорт јењава пред компјутерским игрицама, „фејсом”. Некада се чекало у реду да би се ушло у игру јер је заинтересованих било више од места у екипи, а данас су игралишта углавном празна или служе за ноћна окупљања омладине у неком другом, нежељеном контексту и са другим циљевима.

(/slika2)– Борбу против ове појаве требало би почети у најранијем узрасту, када малишан има између три и седам година. Вежбе са стручним усмеравањем представљају једини начин да интересовање детета задржимо на физичкој активности и касније га усмеримо на спорт – додаје наш саговорник.

Професор Угарковић даље наводи да спортови који у подразумевају компликоване вежбе окретности, попут гимнастике, уметничког клизања, скијања захтевају рани почетак, већ око пете године. Са тенисом, пливањем, ватерполом и борилачким вештинама (карате, џудо) може се започети са шест до седам година. Прва два разреда основне школе, између осталог, служе и за стварање радних навика и њихово поштовање, па је стога девета година идеална за почетак бављења спортовима као што су фудбал или одбојка. Са кошарком и веслањем би требало сачекати до једанаесте, са боксом до четрнаесте или петнаесте, а са боди-билдингом до осамнаесте године живота.

– Иако нема стриктне поделе на такозване женске и мушке спортове, наравно да успех у некима од њих зависи од физичких карактеристика, а полови се по овом критеријуму доста разликују. Жене су гипкије и окретније, а мушкарци снажнији, издржљивији и бржи. Отуда и специфичне дисциплине у појединим спортовима (гимнастика) које су намењене само за жене или само за мушкарце – објашњава Угарковић.

Врло је честа појава да су деца или млади људи у недоумици за који спорт да се определе. Понекад желе баш онај за који немају физичке предиспозиције и талента. Одлуку неретко доносе на основу жеља, па чак и убеђености родитеља да је баш тај спорт „право решење“ за њихово дете, што може да буде мач са две оштрице.

О томе би првенствено требало да одлуче стручњаци на основу прегледа, тестирања физичких способности и склоности самог детета. Са мотивационог становишта најчешће коришћено, мада често погрешно, јесте и опредељење да се детету као циљ постави постизање врхунских резултата у спорту. Исто тако, веома је опасно стварати код детета лажну наду, што је још један од разлога због којих оно напушта или стално прелази из једног у други спорт. Треба имати на уму да само једно или двоје од хиљаду талентоване деце успе да изгради спортску каријеру и досегне највеће успехе. Али и остала деца, без обзира на то што неће остварити велики напредак и високе резултате, такође би требало да се баве спортом, јер је то корисно за њихов правилан раст и развој.

(/slika3)– Нажалост, постоје и она здравствена стања код којих се спорт никако не препоручује, а то су срчане мане и системска и малигна обољења. Међутим, постоје и она где спорт представља допунску терапију. Нека од њих су шећерна болест код младих, психички проблеми и дегенеративне промене на локомоторном апарату – наглашава наш саговорник.

Поставља се и питање које би физичке активности требало упражњавати кад дете, не само због школских, већ и разних других интересовања, нема времена да редовно долази на тренинге и дисциплиновано се посвети спорту или кад, у неком каснијем периоду, престане да се активно бави неком спортом.

– Рекреативне активности препоручују се не само деци већ и одраслима. Најбоље су аеробне активности у природи (шетње, џогинг) комбиноване са разгибавањем, и то барем три пута недељно, у трајању од једног до два часа. Чак и обичне дечје игре, биле оне појединачне или колективне, од вожње ролшуа, бицикла, жмурки, ластиша, прескакања вијаче па до фудбала или баскета на паркингу, представљају вид рекреације и пожељне су. Важно је да код деце и омладине развијамо свест колико је због њиховог здравља и виталности важно да се баве спортом, буду физички активни и да тако своју енергију утроше на позитиван начин. То нам је обавеза према младости и први од дугова који деци треба да вратимо – поручује на крају Угарковић.