Sport nije samo za talentovane

Kada je Jelena Janković uzela reket u ruke, a kada je Čavić naučio da pliva? U kojem bi uzrastu deca i mladi uopšte trebalo da počnu da se bave sportom ili nekom fizičkom aktivnošću, makar nikada ne postigli vrhunske rezultate? Zbog čega je vežbanje korisno za njih i kakve rezultate u tome mogu da postignu? Odgovore smo potražili od prof. dr Dušana Ugarkovića sa Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja u Beogradu.

– Ne postoji nijedan period života koji nije dobar za vežbanje i bavljenje sportom. U detinjstvu i mladosti, kad se uz dejstvo naših genetskih šifara razvijaju i naša individualna svojstva, pravilan izbor sporta ili redovna fizička aktivnost „razigravaju” biološke sokove u telu u vidu hormona razvoja. Vežbanje i sport razvijaju sve biološke karakteristike, uključujući i psihu deteta, podstiču energičnost, odlučnost, socijalizuju ga, uče da gubi i pobeđuje i usmeravaju na one društvene grupe sa manje poroka – savetuje profesor Ugarković.

Ipak čini se da interesovanje dece za sport jenjava pred kompjuterskim igricama, „fejsom”. Nekada se čekalo u redu da bi se ušlo u igru jer je zainteresovanih bilo više od mesta u ekipi, a danas su igrališta uglavnom prazna ili služe za noćna okupljanja omladine u nekom drugom, neželjenom kontekstu i sa drugim ciljevima.

(/slika2)– Borbu protiv ove pojave trebalo bi početi u najranijem uzrastu, kada mališan ima između tri i sedam godina. Vežbe sa stručnim usmeravanjem predstavljaju jedini način da interesovanje deteta zadržimo na fizičkoj aktivnosti i kasnije ga usmerimo na sport – dodaje naš sagovornik.

Profesor Ugarković dalje navodi da sportovi koji u podrazumevaju komplikovane vežbe okretnosti, poput gimnastike, umetničkog klizanja, skijanja zahtevaju rani početak, već oko pete godine. Sa tenisom, plivanjem, vaterpolom i borilačkim veštinama (karate, džudo) može se započeti sa šest do sedam godina. Prva dva razreda osnovne škole, između ostalog, služe i za stvaranje radnih navika i njihovo poštovanje, pa je stoga deveta godina idealna za početak bavljenja sportovima kao što su fudbal ili odbojka. Sa košarkom i veslanjem bi trebalo sačekati do jedanaeste, sa boksom do četrnaeste ili petnaeste, a sa bodi-bildingom do osamnaeste godine života.

– Iako nema striktne podele na takozvane ženske i muške sportove, naravno da uspeh u nekima od njih zavisi od fizičkih karakteristika, a polovi se po ovom kriterijumu dosta razlikuju. Žene su gipkije i okretnije, a muškarci snažniji, izdržljiviji i brži. Otuda i specifične discipline u pojedinim sportovima (gimnastika) koje su namenjene samo za žene ili samo za muškarce – objašnjava Ugarković.

Vrlo je česta pojava da su deca ili mladi ljudi u nedoumici za koji sport da se opredele. Ponekad žele baš onaj za koji nemaju fizičke predispozicije i talenta. Odluku neretko donose na osnovu želja, pa čak i ubeđenosti roditelja da je baš taj sport „pravo rešenje“ za njihovo dete, što može da bude mač sa dve oštrice.

O tome bi prvenstveno trebalo da odluče stručnjaci na osnovu pregleda, testiranja fizičkih sposobnosti i sklonosti samog deteta. Sa motivacionog stanovišta najčešće korišćeno, mada često pogrešno, jeste i opredeljenje da se detetu kao cilj postavi postizanje vrhunskih rezultata u sportu. Isto tako, veoma je opasno stvarati kod deteta lažnu nadu, što je još jedan od razloga zbog kojih ono napušta ili stalno prelazi iz jednog u drugi sport. Treba imati na umu da samo jedno ili dvoje od hiljadu talentovane dece uspe da izgradi sportsku karijeru i dosegne najveće uspehe. Ali i ostala deca, bez obzira na to što neće ostvariti veliki napredak i visoke rezultate, takođe bi trebalo da se bave sportom, jer je to korisno za njihov pravilan rast i razvoj.

(/slika3)– Nažalost, postoje i ona zdravstvena stanja kod kojih se sport nikako ne preporučuje, a to su srčane mane i sistemska i maligna oboljenja. Međutim, postoje i ona gde sport predstavlja dopunsku terapiju. Neka od njih su šećerna bolest kod mladih, psihički problemi i degenerativne promene na lokomotornom aparatu – naglašava naš sagovornik.

Postavlja se i pitanje koje bi fizičke aktivnosti trebalo upražnjavati kad dete, ne samo zbog školskih, već i raznih drugih interesovanja, nema vremena da redovno dolazi na treninge i disciplinovano se posveti sportu ili kad, u nekom kasnijem periodu, prestane da se aktivno bavi nekom sportom.

– Rekreativne aktivnosti preporučuju se ne samo deci već i odraslima. Najbolje su aerobne aktivnosti u prirodi (šetnje, džoging) kombinovane sa razgibavanjem, i to barem tri puta nedeljno, u trajanju od jednog do dva časa. Čak i obične dečje igre, bile one pojedinačne ili kolektivne, od vožnje rolšua, bicikla, žmurki, lastiša, preskakanja vijače pa do fudbala ili basketa na parkingu, predstavljaju vid rekreacije i poželjne su. Važno je da kod dece i omladine razvijamo svest koliko je zbog njihovog zdravlja i vitalnosti važno da se bave sportom, budu fizički aktivni i da tako svoju energiju utroše na pozitivan način. To nam je obaveza prema mladosti i prvi od dugova koji deci treba da vratimo – poručuje na kraju Ugarković.