Лимени збег у центру Лепосавића

Лепосавић – У центру Лепосавића, на само неколико корака од зграде општине, у хангару који је својевремено користила Војска Југославије, већ десет година у „привременом смештају“, иза ограде и три метра високе капије, живи двестотинак Рома протераних из Митровице, Старог Трга, Првог Тунела, Приштине... Више гладни него сити, избегличке дане проводе овде, подно висова Копаоника, у лименој кутији и око ње, а суморност овог места једино ублажава граја мноштва ромске деце, од које њих четрдесетак похађа основну или средњу школу.

Око импровизоване чесме из које шикља вода у плехана корита затичемо повећу групу житеља овог насеља. Довикују нам „јесте ли из неке организације“, вероватно се надајући да доносимо некакву помоћ, до које им ваља стићи пре осталих сапатника. Прилази жена која нам се представља као Фатима Гушани. Каже да је у контејнер насељу још од 1999, има петоро деце, најстаријем је осам година, најмлађем недељу дана.

– У заједничкој просторији живи нас 25, пре неки дан вратила ми се сестра из Немачке. Најурили их све. Ни сами са собом не знамо шта ћемо, а сада су нам и они ту – говори нам Фатима.

Начас прекидајући игру око чесме, окружују нас тамнопути малишани и углас причају како већ две године ништа не добијају, ни из Црвеног крста, ни из Комесаријата за избеглице. Да је заиста тако, потврдили су нам и надлежни из поменуте две институције, уз утешну најаву да би пред Нову годину требало да стигну некакви хуманитарни пакети.

Питамо неке од житеља насеља, који нам рекоше да су из Митровице, зашто не покушају да се врате у тај град. Одмахују главом, веле, није им тамо безбедно, а и не би имали од чега да живе. Помињу неких десетак породица, које су се пролетос вратиле у јужни део града. Има и оних који су покушали да се домогну Мађарске.

– Што се оно каже, пре су се отуда вратили него што су пошли. Ко ће нас Цигане – прича нам Бајрам Ћоса, који је 1999. избегао из јужног дела Митровице са још око 8.000 сународника, којима је попаљена сва сиротиња коју су тамо имали. Он са тетком живи у једној од лимених соба, а издржава се као и већина осталих, ако му се посрећи да оде у надницу, да сече дрва, за тај посао може да се заради од пет до 20 евра.

– Највише добијемо на утовару и истовару цемента, брашна, трица. Неко од нас прима социјалу или некакву другу новчану помоћ, чега је све мање, али, најважније је да је глава на раменима. У Митровицу немамо где – говори Ћоса.

Улазимо у хангар, једва назиремо куда ходник води. Сијалице шкиље, тек где покоја. Пут пресецају развучене жице, на којима се суши одећа.

– Знаш, бре, дете, разболела сам се оног дана када сам избегла из своје куће. Док сам живела у Приштини, а никада ме није ни зуб заболео – каже нам Ђуља Мустафа, позивајући нас да уђемо у њен собичак без прозора и попијемо кафу. Продужавамо даље, до собе Шахире Бегеши, у којој затичемо троје од њено осморо деце. Каже, муж је оставио, отишао у Нови Пазар.

– Док је и свекрва била ту, мало смо лакше састављали крај с крајем – вајка се Шахира, док на дотрајалом електричном шпорету греје воду за купање у цинканој канти, коју је нашла поред контејнера.

Док одлазимо из насеља, праћени групом Рома који су нам се нашли као домаћини, питамо их плаше ли се овог новог грипа, о коме се толико прича, и да ли им је неко наговестио да ће бити вакцинисани. Мрште се и забринуто хукћу, али за те вакцине нису сигурни шта ће одлучити, кажу, чули су од својих из Немачке и Белгије да с тим нешто није у реду, ваљда ће им, надају се, неко то све објаснити...

– Ма, нас изједа страх да данас-сутра опет не будемо истерани на улицу, као пре десет година, па и не стижемо да се бојимо тог грипа – као за себе, а у име свих, причу на ову тему прекида жена која је са бебом у наручју изашла да нас испрати.