Савезници и неваљалци

„Ваше присуство је доказ да Европа постоји и да је способна да утиче на ток великих криза које потресају нашу планету”, рекла је у септембру 2004. године тадашњи француски министар одбране Мишел Алио Мари француским и немачким војницима који су се окупили у бујном зеленилу врта француске амбасаде у Кабулу. Нешто касније војници под тешким панцирима с муком су се пробијали кроз прашњаве улице града, где је све заударало на канализацију и где становницима није баш много стало до било каквог европског аспекта мировне мисије и одбране. Па, ипак, многи су у Паризу и Берлину тада помислили да се географска карта Европе поново црта у Авганистану. Европа је пожурила да испроба мишиће у једном рату који би Америци требало да покаже како Европа и војно постоји иако ће тај рат највероватније променити и Европу и НАТО. Јер, талибане и многе друге у тој једначини још нико није узео у обзир.

Но, сада и званични Рим наглашава већи значај нове архитектуре европске безбедности што после ратификације Лисабонског споразума већ постаје незаустављив процес. Појам европске одбране поникао је из помирења Немачке и Француске током шездесетих година, те земље су формирале заједничку бригаду још 1989, да би 1992. године дошло до оснивања Еврокорпуса. Затим је ЕУ још пре неколико година формирала Европску агенцију за одбрану, ЕДА, чији је задатак да координише набавке и отклони дуплирање капацитета армија ЕУ, основан је командни центар за планирање војних кампања и започета је обука особља за европско министарство спољних послова. Еврокорпус, који чине јединице из Немачке, Француске, Шпаније, Белгије и Луксембурга, већ је имао неколико мандата на Косову, у БиХ, у Македонији и у Конгу као део НАТО-а, као замена за НАТО и потпуно самостално, без НАТО-а.

Управо ова трећа могућност највише брине САД, које желе да се Европа војно модернизује, али су забринуте да би европски политички идентитет са ослонцем на војску једног дана могао да конкурише Америци и да ограничи слободу Вашингтона да делује широм света. Америка је против уобличавања заједничке европске одбрамбене политике изван оквира НАТО-а с образложењем да је то „расипање средстава”. Но, многи Европљани верују како је Европа без сопствене спољне и одбрамбене политике осуђена на пропаст. Без обзира на то што су Американци место команданта у Команди НАТО-а за трансформацију у Норфолку препустили француском адмиралу, Париз и даље, истина, са Саркозијем на челу сада нешто мање гласно, сматра да одбрана ЕУ има јасну предност у односу на даљи развој НАТО-а. Французи су себе у извесној мери увек дефинисали у односу према Оном другом, с друге стране Атлантика, од Холивуда до финансија. Немци нису склони ризику, боје се војних промена, истовремено не воле САД, али им и завиде због њихове модерности и динамизма. Шпанцима, опет, смета однос Вашингтона према латиноамеричким рођацима који говоре шпанским језиком...

У стриктно војном погледу Европа и САД су попут Лилипутанца и Гуливера, разлика постоји и између „стратешких култура” САД и Европе. Насупрот Северној Америци, Европа је још увек „недовршен” континент: од рата у Ираку до ракетног штита, од односа према Кини до проблема Блиског истока. Европљани постају геополитички све слабији и све више маргинализовани, Америка бира између њих кога ће да позове у своје друштво „коалиције вољних”. Сваки пут када Америка крене у неки рат Европа доживљава кризу идентитета.

Можда је томе свему, ипак, дошао крај? На годишњицу рушења Берлинског зида и сада после прихватања споразума из Лисабона? После политичког, Европа има шансу да постане и војни ентитет.