Кад су Чеси и Словаци били – „плишани”

Две деценије после „плишане револуције” у Чехословачкој, Чеси и Словаци имају две самосталне државе настале мирним „разводом”, које су прошле напоран процес транзиције из комунистичког поретка у демократска друштва са тржишном економијом, при чему су обе државе чланице Европске уније и НАТО-а. Данас ће чешки студенти кренути улицама Прага у протестни марш којим ће подсетити на догађаје који су довели до пада комунизма, док је обележавање овог јубилеја почело протеклог викенда у цркви Свете Ане где је као кључна личност присуствовао Вацлав Хавел, један од главних архитеката „плишане револуције”.

Амбасадорка Чешке Републике у Београду Хана Хубачкова за „Политику” присећа се тих историјских догађаја у којима је и сама учествовала истичући да је 17. новембар много раније постао значајан датум у чешкој историји. На тај дан 1939. године нацистичке окупационе трупе искористиле су студентско окупљање за време сахране Јана Оплетала (убијеног у току обележавања годишњица оснивања Чехословачке) као повод за убиство девет студентских вођа, слање 1.200 студената у концентрациони логор и затварање чешких универзитета.

Кад су 17. новембра 1989. спонтани изрази отпора репресивном режиму у току студентских демонстрација, у знак спомена на 50 година од трагичних догађаја, довели до бруталне полицијске интервенције, паралела између нацистичких и комунистичких безбедносних снага изазвала је лавину беса у јавности.

„Као и сви око мене била сам шокирана насиљем полицијских снага над студентима у Народној улици. Следећег дана у школи језика, где сам предавала, започели смо штрајк и придружили се бројним антирежимским протестима који су се одржавали скоро свакодневно на Вацлавским наместима или на Летни. Сви смо били добро обучени са неколико слојева гардеробе, не само због хладноће већ и да би се заштитили од могућег полицијског пребијања пендрецима. Несигурност је била велика, нарочито непосредно после 17. новембра, када се није знало како ће реаговати војска”, сећа се чешка амбасадорка.

„Плишана револуција” је била плишана, додаје она, не само због начина како је свргнут режим већ и због начина како су се тада пристојно људи на улицама односили једни према другима. Као да су сви желели да направе разлику између онога како је било са комунистима и како желе да буде у будућности.

„На улицама је тада било много емоција. За мене је веома снажан био моменат појављивања певачице Марте Кубишове, којој је режим 20 година забранио наступање на сцени. Она се појавила на централном балкону на Вацлавским наместима поред Вацлава Хавела, певајући тада забрањену песму ’Молитва за Марту’. Стихови ’нека мир завлада нашом земљом’ погодили су све нас. Кубишова није певала 20 година, била је 20 година старија, певала је са несигурношћу у гласу, али је ипак била тамо”, присећа се Хубачкова и додаје да је захвална што је те дане проживела баш у Прагу.

Она, такође, каже да не може да заборави, неколико недеља пре ових догађаја, масовни егзодус Немаца који су се пријављивали као избеглице у амбасади Савезне републике Немачке у Прагу у нади да ће побећи из онога што се тада звало ДРН (Источна Немачка) на сигурнији начин него што је то било могуће преко Берлинског зида.

Двадесет година касније, према неким истраживањима јавног мњења, знатан део популације у Чешкој и Словачкој сматра да је живот био лакши пре 1989. године. Међутим, амбасадорка Хубачкова истиче да, према истраживањима, око 80 одсто популације никад не би желело да се врати претходни режим, као и да две трећине чешких грађана сматра „плишану револуцију” за најважнију прекретницу у модерној историји.

„Осим тога, 69 одсто њих сматра да је промена режима била користан и позитиван догађај јер нас је усмерио на пут ка слободи, демократској владавини права, напретку базираном на тржишној економији и европским и евроатлантским интеграцијама. Ипак, људи нису само задовољни, јер постоје бројни проблеми са којима се суочавају у свакодневном животу”, каже она и додаје да у Чешкој Републици данас постоје бројне дискусије, не само о успесима протеклих 20 година већ и о пропустима.

На критике неких аналитичара да су земље некадашњег источног блока установиле демократске институције али да се још боре да недостатком демократије у пракси, Хубачкова каже да „нема демократије која је стопроцентно отпорна на могуће неуспехе или промашаје”.

„Демократија је динамичког карактера и њен квалитет је оно што је важно. Сви делимо одговорност и само је на нама то до ког степена ћемо успети да развијемо наша друштва. Уколико, међутим, погледате Чешку Републику сада, било у градовима или на селу, и ако се сетите како је било пре 20 година, разлика је значајна”, каже она.

И заиста, сваки непристрасни посматрач ће уочити како су се променили и Чешка и Словачка, док је Праг постао једна од најпосећенијих европских метропола. За неке посматраче се промене најбоље огледају у непосредној близини Музеја комунизма у Прагу. Овај приватни музеј у којем су изложени експонати о совјетској репресији налази се одмах до једног ресторана Мекдоналдс, тако да не чуди постер на музеју на којем је духовити натпис: „Налазимо се изнад Мекдоналдса а преко пута Бенетона, живео империјализам”.

Ненад Радичевић