Kad su Česi i Slovaci bili – „plišani”

Dve decenije posle „plišane revolucije” u Čehoslovačkoj, Česi i Slovaci imaju dve samostalne države nastale mirnim „razvodom”, koje su prošle naporan proces tranzicije iz komunističkog poretka u demokratska društva sa tržišnom ekonomijom, pri čemu su obe države članice Evropske unije i NATO-a. Danas će češki studenti krenuti ulicama Praga u protestni marš kojim će podsetiti na događaje koji su doveli do pada komunizma, dok je obeležavanje ovog jubileja počelo proteklog vikenda u crkvi Svete Ane gde je kao ključna ličnost prisustvovao Vaclav Havel, jedan od glavnih arhitekata „plišane revolucije”.

Ambasadorka Češke Republike u Beogradu Hana Hubačkova za „Politiku” priseća se tih istorijskih događaja u kojima je i sama učestvovala ističući da je 17. novembar mnogo ranije postao značajan datum u češkoj istoriji. Na taj dan 1939. godine nacističke okupacione trupe iskoristile su studentsko okupljanje za vreme sahrane Jana Opletala (ubijenog u toku obeležavanja godišnjica osnivanja Čehoslovačke) kao povod za ubistvo devet studentskih vođa, slanje 1.200 studenata u koncentracioni logor i zatvaranje čeških univerziteta.

Kad su 17. novembra 1989. spontani izrazi otpora represivnom režimu u toku studentskih demonstracija, u znak spomena na 50 godina od tragičnih događaja, doveli do brutalne policijske intervencije, paralela između nacističkih i komunističkih bezbednosnih snaga izazvala je lavinu besa u javnosti.

„Kao i svi oko mene bila sam šokirana nasiljem policijskih snaga nad studentima u Narodnoj ulici. Sledećeg dana u školi jezika, gde sam predavala, započeli smo štrajk i pridružili se brojnim antirežimskim protestima koji su se održavali skoro svakodnevno na Vaclavskim namestima ili na Letni. Svi smo bili dobro obučeni sa nekoliko slojeva garderobe, ne samo zbog hladnoće već i da bi se zaštitili od mogućeg policijskog prebijanja pendrecima. Nesigurnost je bila velika, naročito neposredno posle 17. novembra, kada se nije znalo kako će reagovati vojska”, seća se češka ambasadorka.

„Plišana revolucija” je bila plišana, dodaje ona, ne samo zbog načina kako je svrgnut režim već i zbog načina kako su se tada pristojno ljudi na ulicama odnosili jedni prema drugima. Kao da su svi želeli da naprave razliku između onoga kako je bilo sa komunistima i kako žele da bude u budućnosti.

„Na ulicama je tada bilo mnogo emocija. Za mene je veoma snažan bio momenat pojavljivanja pevačice Marte Kubišove, kojoj je režim 20 godina zabranio nastupanje na sceni. Ona se pojavila na centralnom balkonu na Vaclavskim namestima pored Vaclava Havela, pevajući tada zabranjenu pesmu ’Molitva za Martu’. Stihovi ’neka mir zavlada našom zemljom’ pogodili su sve nas. Kubišova nije pevala 20 godina, bila je 20 godina starija, pevala je sa nesigurnošću u glasu, ali je ipak bila tamo”, priseća se Hubačkova i dodaje da je zahvalna što je te dane proživela baš u Pragu.

Ona, takođe, kaže da ne može da zaboravi, nekoliko nedelja pre ovih događaja, masovni egzodus Nemaca koji su se prijavljivali kao izbeglice u ambasadi Savezne republike Nemačke u Pragu u nadi da će pobeći iz onoga što se tada zvalo DRN (Istočna Nemačka) na sigurniji način nego što je to bilo moguće preko Berlinskog zida.

Dvadeset godina kasnije, prema nekim istraživanjima javnog mnjenja, znatan deo populacije u Češkoj i Slovačkoj smatra da je život bio lakši pre 1989. godine. Međutim, ambasadorka Hubačkova ističe da, prema istraživanjima, oko 80 odsto populacije nikad ne bi želelo da se vrati prethodni režim, kao i da dve trećine čeških građana smatra „plišanu revoluciju” za najvažniju prekretnicu u modernoj istoriji.

„Osim toga, 69 odsto njih smatra da je promena režima bila koristan i pozitivan događaj jer nas je usmerio na put ka slobodi, demokratskoj vladavini prava, napretku baziranom na tržišnoj ekonomiji i evropskim i evroatlantskim integracijama. Ipak, ljudi nisu samo zadovoljni, jer postoje brojni problemi sa kojima se suočavaju u svakodnevnom životu”, kaže ona i dodaje da u Češkoj Republici danas postoje brojne diskusije, ne samo o uspesima proteklih 20 godina već i o propustima.

Na kritike nekih analitičara da su zemlje nekadašnjeg istočnog bloka ustanovile demokratske institucije ali da se još bore da nedostatkom demokratije u praksi, Hubačkova kaže da „nema demokratije koja je stoprocentno otporna na moguće neuspehe ili promašaje”.

„Demokratija je dinamičkog karaktera i njen kvalitet je ono što je važno. Svi delimo odgovornost i samo je na nama to do kog stepena ćemo uspeti da razvijemo naša društva. Ukoliko, međutim, pogledate Češku Republiku sada, bilo u gradovima ili na selu, i ako se setite kako je bilo pre 20 godina, razlika je značajna”, kaže ona.

I zaista, svaki nepristrasni posmatrač će uočiti kako su se promenili i Češka i Slovačka, dok je Prag postao jedna od najposećenijih evropskih metropola. Za neke posmatrače se promene najbolje ogledaju u neposrednoj blizini Muzeja komunizma u Pragu. Ovaj privatni muzej u kojem su izloženi eksponati o sovjetskoj represiji nalazi se odmah do jednog restorana Mekdonalds, tako da ne čudi poster na muzeju na kojem je duhoviti natpis: „Nalazimo se iznad Mekdonaldsa a preko puta Benetona, živeo imperijalizam”.

Nenad Radičević