Чари српског филма

Ретроспектива филмова Горана Паскаљевића у Музеју модерних уметности у Њујорку (9–31. јануара) добар је повод да се осврнемо на питање пријема српског филма у свету у протеклих неколико година. Упорност и труд које је Паскаљевић уложио да би упознао америчку јавност са својим целокупним опусом, пример је организоване и промишљене културне политике која је за Србију још увек упадица и ексцес.

И мада наши аутори, изузев остварења Емира Кустурице („Живот је чудо“ и „Завет“), у протекле три године нису били заступљени у такмичарској селекцији највећих фестивала, чини се да српски филм, и поред недостатка културне стратегије, поново постаје све занимљивија појава у свету: међу критичарима, фестивалском публиком, па и међу неким дистрибутерима. „Клопка“, „Сутра ујутру“, „Хамлет“, „Сиви камион црвене боје“, „Седам и по“, „Филм-ноар“ – потврдили су да је домаћи филм, предвођен новом генерацијом аутора, способан да успостави веома интензивну и живу комуникацију са светом. И, што је вероватно још битније, та се комуникација заснива на новим основама: у центру пажње нису више добро познати стереотипи из деведесетих, у вези са Србима, „оболелим од зла и мржње“ или у вези са препознатљивом тмином балканске крчме.

Утисак је да су млађи аутори, упркос свим предрасудама, успели да се наметну универзалним причама, или особеним редитељским поетикама, заслужним за сугестивност и атмосферу тих прича. Лишени, или, боље рећи, ослобођени баласта дневне политике, нови домаћи аутори остају везани за друштвену проблематику на један дубљи начин. Сумњам да је „Сутра ујутру“ Олега Новковића („Гран-при“ фестивала у Котбусу 2006) могао да привуче жири било каквим нефилмским елементима. Изван упечатљиве фотографије, рађене по угледу на Догму, изврсно постављене глуме и нихилистички сугестивне емоције коју носи сценарио – у овом филму нема ничега другог што би могло бити предмет дискусија или, не дај боже, политичких коментара.

(/slika2)Овај тренд ангажоване аполитичности (ако могу да употребим тај оксиморон) на својеврстан начин започет је кратким играним филмом „(А)торзија“ Стефана Арсенијевића – а Златни медвед, којим је Арсенијевић награђен у Берлину 2003, био је охрабрујући знак да је Европа каткад у стању да чита српске ауторе и изван задатих идеолошких матрица – на пример кроз причу о судбини једне краве, која ставља на испит нашу људскост и способност емпатије. Одличан пријем Голубовићеве „Клопке“ у свету (па чак и интересовање холивудских продуцената за римејк овог трилера „моралног неспокојства“) најјасније указује на ниво универзалних вредности и значења које српски филм може црпети из конкретног социјалног миљеа и ситуације. Препознати глобални проблем у релативно изолованој средини каква је Србија данас, постаје прави изазов за домаће ауторе.

Може ли српски филм у наредних неколико година макар донекле достићи онај препород и фестивалски „бум“ који бележи румунска кинематографија у последње три–четиригодине? Одговор на ово питање зависиће највише од самих редитеља, али и од укупних ресурса државе, као и од проблематичне вредносне хијерархије у свим сферама друштва, па и у култури. За сада, охрабрује чињеница да у 2008. домаћу, а вероватно и светску, премијеру очекују филмови „Љубав и други злочини“ Стефана Арсенијевића, „Чарлстон за Огњенку“ Уроша Стојановића и „Свети Георгије убива аждаху“ Срђана Драгојевића (док за учешће на светским фестивалима конкуришу и неки филмови из прошле године – „Четврти човек“ Дејана Зечевића, као и „Пешчаник“ Саболча Толнаија). Како искуство Румуна и других националних кинематографија кроз историју показује, тимски наступ је предуслов за препознавање и успех, посебно када је реч о бројчано малим културама каква је наша.