Čari srpskog filma

Retrospektiva filmova Gorana Paskaljevića u Muzeju modernih umetnosti u Njujorku (9–31. januara) dobar je povod da se osvrnemo na pitanje prijema srpskog filma u svetu u proteklih nekoliko godina. Upornost i trud koje je Paskaljević uložio da bi upoznao američku javnost sa svojim celokupnim opusom, primer je organizovane i promišljene kulturne politike koja je za Srbiju još uvek upadica i eksces.

I mada naši autori, izuzev ostvarenja Emira Kusturice („Život je čudo“ i „Zavet“), u protekle tri godine nisu bili zastupljeni u takmičarskoj selekciji najvećih festivala, čini se da srpski film, i pored nedostatka kulturne strategije, ponovo postaje sve zanimljivija pojava u svetu: među kritičarima, festivalskom publikom, pa i među nekim distributerima. „Klopka“, „Sutra ujutru“, „Hamlet“, „Sivi kamion crvene boje“, „Sedam i po“, „Film-noar“ – potvrdili su da je domaći film, predvođen novom generacijom autora, sposoban da uspostavi veoma intenzivnu i živu komunikaciju sa svetom. I, što je verovatno još bitnije, ta se komunikacija zasniva na novim osnovama: u centru pažnje nisu više dobro poznati stereotipi iz devedesetih, u vezi sa Srbima, „obolelim od zla i mržnje“ ili u vezi sa prepoznatljivom tminom balkanske krčme.

Utisak je da su mlađi autori, uprkos svim predrasudama, uspeli da se nametnu univerzalnim pričama, ili osobenim rediteljskim poetikama, zaslužnim za sugestivnost i atmosferu tih priča. Lišeni, ili, bolje reći, oslobođeni balasta dnevne politike, novi domaći autori ostaju vezani za društvenu problematiku na jedan dublji način. Sumnjam da je „Sutra ujutru“ Olega Novkovića („Gran-pri“ festivala u Kotbusu 2006) mogao da privuče žiri bilo kakvim nefilmskim elementima. Izvan upečatljive fotografije, rađene po ugledu na Dogmu, izvrsno postavljene glume i nihilistički sugestivne emocije koju nosi scenario – u ovom filmu nema ničega drugog što bi moglo biti predmet diskusija ili, ne daj bože, političkih komentara.

(/slika2)Ovaj trend angažovane apolitičnosti (ako mogu da upotrebim taj oksimoron) na svojevrstan način započet je kratkim igranim filmom „(A)torzija“ Stefana Arsenijevića – a Zlatni medved, kojim je Arsenijević nagrađen u Berlinu 2003, bio je ohrabrujući znak da je Evropa katkad u stanju da čita srpske autore i izvan zadatih ideoloških matrica – na primer kroz priču o sudbini jedne krave, koja stavlja na ispit našu ljudskost i sposobnost empatije. Odličan prijem Golubovićeve „Klopke“ u svetu (pa čak i interesovanje holivudskih producenata za rimejk ovog trilera „moralnog nespokojstva“) najjasnije ukazuje na nivo univerzalnih vrednosti i značenja koje srpski film može crpeti iz konkretnog socijalnog miljea i situacije. Prepoznati globalni problem u relativno izolovanoj sredini kakva je Srbija danas, postaje pravi izazov za domaće autore.

Može li srpski film u narednih nekoliko godina makar donekle dostići onaj preporod i festivalski „bum“ koji beleži rumunska kinematografija u poslednje tri–četirigodine? Odgovor na ovo pitanje zavisiće najviše od samih reditelja, ali i od ukupnih resursa države, kao i od problematične vrednosne hijerarhije u svim sferama društva, pa i u kulturi. Za sada, ohrabruje činjenica da u 2008. domaću, a verovatno i svetsku, premijeru očekuju filmovi „Ljubav i drugi zločini“ Stefana Arsenijevića, „Čarlston za Ognjenku“ Uroša Stojanovića i „Sveti Georgije ubiva aždahu“ Srđana Dragojevića (dok za učešće na svetskim festivalima konkurišu i neki filmovi iz prošle godine – „Četvrti čovek“ Dejana Zečevića, kao i „Peščanik“ Sabolča Tolnaija). Kako iskustvo Rumuna i drugih nacionalnih kinematografija kroz istoriju pokazuje, timski nastup je preduslov za prepoznavanje i uspeh, posebno kada je reč o brojčano malim kulturama kakva je naša.