Покрет никад не лаже

Сав онај такозвани железни класични балетски репертоар („Лабудово језеро”, „Жизела”, „Успавана лепотица” и „Дон Кихот”) у београдском Народном позоришту тренутно је на плећима – „нејаким”, помисле лаици – Ане Павловић, примабалерине у зениту. Прошле недеље, две вечери била је партнерка госту Роналду Савковићу, прваку Балета Берлинске опере. Они: Китри и Базил – у новом „Дон Кихоту”. Ово је само једна од најсвежијих слика из Аниног богатог уметничког албума, у коме су и толике друге роле првога реда. Лако се мучи да их све изброји... Смеје се што сваки час неку заборави или се заброји. Одустаје од те експрес биографије, неким другим речима ће, каже, живописније обојити овај свој портрет.

ИНТЕРВЈУ

Првенствено сте класична балерина, али на почетку каријере Ваш свет игре био је мало другачији?

– Са дипломом балетске школе „Лујо Давичо” (класа Иванке Лукатели), добила сам ангажман у Балету Опере из Граца, где сам највише научила о савременом плесу који су неговали. Две године после, пожелела сам да се вратим кући. Дакле, Народно позориште, нови почетак, у линији ансамбла... па роле, све веће и веће. Драго ми је што сам се пењала корак по корак. Најбоље је тако.

Разни ликови чекали су Вас на том путу, многи бајковити – лабудови, виле, успаване принцезе… Како сада, у тридесет петој, видите сву ту Вашу балетску галерију?

– Када сте много млади, много је више и узбуђења. Са протоком година, сазревате и мењате се на сцени, баш као и у животу. Сада размишљам о бојама и нијансама својих ликова, сваки истражујем у себи, у свом телу и души.

У којем се од Ваших многобројних сценских „одела” најбоље осећате?

– Тешко је то питање, јер је повезано са мојим расположењима. Кад сам весела пожелим један, кад сам сетна други лик… итд. Пре неко вече, уочи „Кихота”, кажем у себи: „Што бих волела да сам вечерас Жизела”. Она је најчешће тај мој фаворит, премда ме она највише физички и емоционално исцрпи. Два дана после Жизеле, ја сам и себи самој чудна, душа ми је потпуно исцеђена. У тој представи преживим пет-шест психичких стања.

То је Ваш живот кад представа прође, а какав је онај који претходи изласку на сцену?

– Тада се осећам као најусамљеније биће на свету. Сама у космосу. Бришем у глави све слике из тог дана, гледам у тачку и покушавам да сакупим све делиће своје личности. Међутим, чим обучем костим ја сам неко други – онај кога играм. И дан уочи представе, ја, иначе дружељубива, бежим од људи, завлачим се у најужи породични круг, где је супруг и наша четворогодишња кћи Нина.

У играчком сте зениту …

– Мислим да сада берем плодове дугог рада у сали. Дође и тај час у нашој краткој каријери. Многи рано добију своју шансу и одговорност на сцени, али права уметничка зрелост долази знатно касније. Знамо иронично да кажемо: таман када научиш да играш, ти више да играш не можеш. Мене је сада заиста пуно на сцени. Тешко је, али још теже када играч не игра. Чим ме нема у театру тело почиње да се жали, буни. Ваљда се навикло на адреналин. Играч је тада као ајкула без пливања.

Дани и године игре који су пред Вама шта доносе публици?

– Oдржаваћу свој класични репертоар, треба ме очекивати и у „Краљици Марго” и у једној сасвим новој улози – Ташане, у балету кореографа Лидије Пилипенко, која се инспирише ликом и делом Боре Станковића. Све је то ова година. Гледати мало даље…? Код нас видите само своје жеље. Моја лична је да доживим да одиграм нешто од Килијана, Форсајта, Макмилана, неког од краљева савремене кореографије.

А о музикама којих се још нисте наиграли?

– Играла сам у Грацу „Пет танга” Ван Маненових, али и данас се радо сетим танга. Мало Пјацолиног звука у доброј кореографској креацији... – пристајем! Наиграла сам се ја предивне музике, али ње никад довољно. Чајковски је мој омиљени геније, док играм Лабуда као да у музици „читам” његова психичка стања. Танго је лаки искорак из тога, мало јесте „на прву лопту”, али је моћан, животан. И у њему видим лепоту једноставности којој се дивим.

...Дивите јој се и у вашој занимљивој (усменој) анатомији покрета?

– Њу постижу веома талентовани. Ја, рецимо, волим очишћен покрет и емоцију. Сама тежим једноставности, не волим покрете-украсе. Тешко је бити природан у уметности, а највећи су баш такви. Није лако све испричати покретом и бити максимално природан. Сам по себи, покрет је искрен, не лаже, одаје људе и публика то препознаје. Прилично сам се извештила да по покретима проценим људе. Политичаре, на пример. Оно што о себи неће рећи, говоре покрети руку, главе, њихов ход...

Све Ваше Одете и Одилије, Жизеле, Ауроре, Китри, и друге јунакиње које сте играли, носиле су исте наушнице. Зашто увек њих?

– Дала ми их је, на дан мог пунолетства, тета-бака Матилда. Мајку мога оца, а њену рођену сестру, ја никада нисам упознала. У тој јеврејској породици (Алкалај) рат је преживела једино Матилда и нас две смо се обожавале. Минђуше су старе, преношене су с колена на колено, Тета-бака их је предала мени и чувам их као реликвију – на правом месту.