Руска игра против Јушченка

Михаил Зурабов, летос именовани амбасадор Руске Федерације у Украјини, до даљег, остаје код куће, саопштено је у суботу у Москви. Када ће се поменути појавити на новом радном месту у Кијеву, остаје само да се нагађа. Ипак, познајући комплексност односа две бивше совјетске републике, можемо са приличном сигурношћу да кажемо да то неће бити пре предстојећих украјинских председничких избора.

Шта кочи одлазак Зурабова?

Укратко, председник РФ Дмитриј Медведев саопштио је још у августу да се за владавине Виктора Јушченка Украјина удаљила од бивше социјалистичке матице, да је занемарила принципе дружељубља и партнерства који су били окосница сарадње две државе, као и да је почела отворено да спроводи антируску политику. У таквим околностима са Јушченком, једноставно, нема разговора. Одлазак Зурабова у Кијев уследиће тек по избору Јушченковог наследника.

Разногласја међу Москвом и Кијевом било је и раније. Уосталом, од првог дана фактичког стицања независности, 24. августа 1991, Украјина је најавила да ће своју спољну политику водити новим стазама, без много обазирања на интересе Москве, и да јој је крајњи циљ придружење Европској унији, па и НАТО-у. Било је у међувремену и неугодних ситуација, попут отвореног сукоба (2005) око надлежности над острвом Тузла, смештеног у Керченском мореузу, који спаја Азовско са Црним морем. Поменимо и да опстанак Црноморске флоте на Криму неретко изазива повишене тонове између званичника две државе...

Ипак, кап која је прелила чашу било је учешће украјинских војних стручњака у руско-грузијском рату 2008. Ангажовање Украјинаца, као и несанкционисано снабдевање грузијске армије великим количинама наоружања допринели су да током војевања у Јужној Осетији и Абхазији буде превише страдалих и избеглих. Такав је став Медведева.

Да у Русији више ни на који начин не рачунају на Јушченка казује и то што је у недељу заменик председника управе „Гаспрома” Александар Медведев саопштио да његова компанија неће кажњавати „Нафтогас Украјине” за смањено преузимање гаса. Ни најнеупућенији нису могли а да не примете да таква изјава представља јасну подршку премијерки Јулији Тимошенко пред предстојеће председничке изборе заказане за 17. јануар. Посебно у светлу њених настојања да из те изборне трке дефинитивно избаци дојучерашњег савезника Јушченка.

Подсетимо, према договору Владимира Путина и Тимошенкове од прошле зиме, одређене су годишње квоте гаса које Украјина мора да преузме како би енергенте добила по повлашћеној цени. Од самог почетка Јушченко је критиковао овај договор. Уследила је, међутим, економска криза која је земљу уздрмала до темеља изискујући и смањење трошкова за енергенте. У Москви су, за сада, ове невоље примили са разумевањем, прорачунали на коју карту могу да играју и подржали – Тимошенкову.

Постоји у свему још један детаљ. На прошлим председничким изборима у Украјини (2004) руски фаворит био је Виктор Јанукович, лидер Партије региона и, по свему, најизгледнији победник првог круга предстојећих избора. Сада пажња као да се усмерава на Јулију Тимошенко. Личи на заокрет, али у суштини није. Наиме, Москва на Јануковича као партнера може увек да рачуна и вероватно му је у предстојећој украјинској расподели моћи већ одредила место. Циљ је дефинитивно „припитомити” и Јулију Тимошенко која је, практично, била мотор успеха Виктора Јушченка у „наранџастој револуцији”. Гурањем у запећак актуелног председника којег, узгред, подржава једва неколико процената гласача, и превођењем „наранџасте принцезе” на своју страну, Москва би коначно срушила и мит о „наранџастој револуцији”. Како у самој Украјини, тако и широм Европе.

Ако се зна да је Јушченко остао без подршке европских лидера, навукавши на себе имиџ непоузданог и непредвидивог политичара, јасно је да у Русији могу да делују са много више даха него 2004.

Нема сумње да ће у Кремљу ту олакшицу обилато користити.