Ruska igra protiv Juščenka

Mihail Zurabov, letos imenovani ambasador Ruske Federacije u Ukrajini, do daljeg, ostaje kod kuće, saopšteno je u subotu u Moskvi. Kada će se pomenuti pojaviti na novom radnom mestu u Kijevu, ostaje samo da se nagađa. Ipak, poznajući kompleksnost odnosa dve bivše sovjetske republike, možemo sa priličnom sigurnošću da kažemo da to neće biti pre predstojećih ukrajinskih predsedničkih izbora.

Šta koči odlazak Zurabova?

Ukratko, predsednik RF Dmitrij Medvedev saopštio je još u avgustu da se za vladavine Viktora Juščenka Ukrajina udaljila od bivše socijalističke matice, da je zanemarila principe druželjublja i partnerstva koji su bili okosnica saradnje dve države, kao i da je počela otvoreno da sprovodi antirusku politiku. U takvim okolnostima sa Juščenkom, jednostavno, nema razgovora. Odlazak Zurabova u Kijev uslediće tek po izboru Juščenkovog naslednika.

Raznoglasja među Moskvom i Kijevom bilo je i ranije. Uostalom, od prvog dana faktičkog sticanja nezavisnosti, 24. avgusta 1991, Ukrajina je najavila da će svoju spoljnu politiku voditi novim stazama, bez mnogo obaziranja na interese Moskve, i da joj je krajnji cilj pridruženje Evropskoj uniji, pa i NATO-u. Bilo je u međuvremenu i neugodnih situacija, poput otvorenog sukoba (2005) oko nadležnosti nad ostrvom Tuzla, smeštenog u Kerčenskom moreuzu, koji spaja Azovsko sa Crnim morem. Pomenimo i da opstanak Crnomorske flote na Krimu neretko izaziva povišene tonove između zvaničnika dve države...

Ipak, kap koja je prelila čašu bilo je učešće ukrajinskih vojnih stručnjaka u rusko-gruzijskom ratu 2008. Angažovanje Ukrajinaca, kao i nesankcionisano snabdevanje gruzijske armije velikim količinama naoružanja doprineli su da tokom vojevanja u Južnoj Osetiji i Abhaziji bude previše stradalih i izbeglih. Takav je stav Medvedeva.

Da u Rusiji više ni na koji način ne računaju na Juščenka kazuje i to što je u nedelju zamenik predsednika uprave „Gasproma” Aleksandar Medvedev saopštio da njegova kompanija neće kažnjavati „Naftogas Ukrajine” za smanjeno preuzimanje gasa. Ni najneupućeniji nisu mogli a da ne primete da takva izjava predstavlja jasnu podršku premijerki Juliji Timošenko pred predstojeće predsedničke izbore zakazane za 17. januar. Posebno u svetlu njenih nastojanja da iz te izborne trke definitivno izbaci dojučerašnjeg saveznika Juščenka.

Podsetimo, prema dogovoru Vladimira Putina i Timošenkove od prošle zime, određene su godišnje kvote gasa koje Ukrajina mora da preuzme kako bi energente dobila po povlašćenoj ceni. Od samog početka Juščenko je kritikovao ovaj dogovor. Usledila je, međutim, ekonomska kriza koja je zemlju uzdrmala do temelja iziskujući i smanjenje troškova za energente. U Moskvi su, za sada, ove nevolje primili sa razumevanjem, proračunali na koju kartu mogu da igraju i podržali – Timošenkovu.

Postoji u svemu još jedan detalj. Na prošlim predsedničkim izborima u Ukrajini (2004) ruski favorit bio je Viktor Janukovič, lider Partije regiona i, po svemu, najizgledniji pobednik prvog kruga predstojećih izbora. Sada pažnja kao da se usmerava na Juliju Timošenko. Liči na zaokret, ali u suštini nije. Naime, Moskva na Janukoviča kao partnera može uvek da računa i verovatno mu je u predstojećoj ukrajinskoj raspodeli moći već odredila mesto. Cilj je definitivno „pripitomiti” i Juliju Timošenko koja je, praktično, bila motor uspeha Viktora Juščenka u „narandžastoj revoluciji”. Guranjem u zapećak aktuelnog predsednika kojeg, uzgred, podržava jedva nekoliko procenata glasača, i prevođenjem „narandžaste princeze” na svoju stranu, Moskva bi konačno srušila i mit o „narandžastoj revoluciji”. Kako u samoj Ukrajini, tako i širom Evrope.

Ako se zna da je Juščenko ostao bez podrške evropskih lidera, navukavši na sebe imidž nepouzdanog i nepredvidivog političara, jasno je da u Rusiji mogu da deluju sa mnogo više daha nego 2004.

Nema sumnje da će u Kremlju tu olakšicu obilato koristiti.