Сваки дан – победа

Уопште не знам шта ћемо ако укину пројекат „Једнаке могућности у спорту” који је нашој деци омогућио да редовно долазе на базен. Знам да има проблема са финансирањем и то ме брине – рекла је Наташа, мајка седмогодишњег Алексе. Тако мисле и остали родитељи. Знају да се у Србији тешко долази до новца за овакве ствари.

Ипак, имају родитељи аутистичне деце и других брига. Како их прихвата средина, са чиме се све сусрећу?

– Свакога дана ја изборим бар једну малу победу. Без устезања кажем свакоме да је Алекса аутистичан. Својевремено ми је психолог рекао да не морам то баш са сваким да поделим, јер људи различито реагују. Предложила ми је да говорим како мој син има проблема у комуникацији и социјализацији. Ипак, како ће се у Србији нешто променити ако ћуте родитељи, они којих се то највише тиче. Могу да кажем било шта, али бирам да кажем истину. То је мој Алекса, рекла ја ово или оно – без трунке огорчености, ведро, говори Наташа.

Данило, син једне од мајки која редовно долази на пливање, уме и да „фолира”. А њено дете је, каже, захваљујући овом пројекту научило и дане у седмици.

– Данило се недавно разболео, кад сам га у четвртак питала да ли му је боље, рекао ми је: „Није још, у суботу ће бити”. Суботом и недељом долазимо на базен.

Наташа, која је потпредседница НВО „Нови дан”, говори и о предрасудама у друштву, погледима испод ока, али у први план истиче позитивне примере. Не жели да родитељи аутистичне деце буду схваћени као „они што кукају”.

– Одвела сам сина у приватну предшколску установу, јер у његовом обданишту није постојала та могућност. Нажалост, били су непријатни, завлачили су ме. Кад је Алекса почео да плаче, јер му нису дали да се попење на некакве степенице, као што остала деца плачу кад им нешто не дају, директорка је наредила да се остала деца удаље из просторије – присећа се, без трунке љутње, непријатног догађаја Наташа.

Неће да каже име тог обданишта, али хоће оног у којем је Алекса данас дивно прихваћен и од деце и од васпитача. Предшколска установа чији су запослени аутистичног дечака примили и који га пазе тако да му се из ње не иде кући кад по њега дођу родитељи, носи назив „Дечја откривалица” и налази се на Врачару.

– Ако занемаримо чињеницу да не радим, а да мој муж ради два посла, водимо нормалан живот, као што се трудимо да га води и Алекса. Идемо у паркић, играоницу, редовно идемо на рођендане мојих пријатеља који имају децу. Тамо се Алекса осећа добро. Не воли превише да прича, али деца најчешће невербално комуницирају, трче, скачу, машу. Е, ту му нема равног, живахан је као чигра – искрена је Наташа.

Стварност је таква да има и другачијих примера. Мајка мале аутистичне девојчице од комшинице је, уместо подршке, добила сажаљење. То је, каже, најгоре што неко може да јој понуди.

– Рекла ми је само две речи : „Јадни ви”. Одговорила сам да је некоме морало да се роди такво дете, а да је добро што се то десило нама, јер имамо довољно воље и љубави да га подигнемо и помогнемо му да постане човек.

Аутистичној деци је потребно да се друже са вршњацима који немају аутизам. Они уче „пресликавањем”, посматрањем и понављањем онога што други раде. Друштвено прихватљиво понашање могу најлакше усвојити поред вршњака који га имају.

– Алекса свира клавир, зна више речи на енглеском него на српском, чита, пише, рачунар користи боље од мене, иако има само седам година. Ипак, њему је потребно да буде са децом која имају адекватно социјално понашање. Желим да га упишем у нормалну основну школу, тако ће најбоље напредовати. По закону о инклузивном образовању имам право на то. Наравно, потребно је да га деца и учитељи прихвате. Џаба нам закон, ако се мој син и деца слична њему у школама не осећају добро – каже Наташа.