Svaki dan – pobeda

Uopšte ne znam šta ćemo ako ukinu projekat „Jednake mogućnosti u sportu” koji je našoj deci omogućio da redovno dolaze na bazen. Znam da ima problema sa finansiranjem i to me brine – rekla je Nataša, majka sedmogodišnjeg Alekse. Tako misle i ostali roditelji. Znaju da se u Srbiji teško dolazi do novca za ovakve stvari.

Ipak, imaju roditelji autistične dece i drugih briga. Kako ih prihvata sredina, sa čime se sve susreću?

– Svakoga dana ja izborim bar jednu malu pobedu. Bez ustezanja kažem svakome da je Aleksa autističan. Svojevremeno mi je psiholog rekao da ne moram to baš sa svakim da podelim, jer ljudi različito reaguju. Predložila mi je da govorim kako moj sin ima problema u komunikaciji i socijalizaciji. Ipak, kako će se u Srbiji nešto promeniti ako ćute roditelji, oni kojih se to najviše tiče. Mogu da kažem bilo šta, ali biram da kažem istinu. To je moj Aleksa, rekla ja ovo ili ono – bez trunke ogorčenosti, vedro, govori Nataša.

Danilo, sin jedne od majki koja redovno dolazi na plivanje, ume i da „folira”. A njeno dete je, kaže, zahvaljujući ovom projektu naučilo i dane u sedmici.

– Danilo se nedavno razboleo, kad sam ga u četvrtak pitala da li mu je bolje, rekao mi je: „Nije još, u subotu će biti”. Subotom i nedeljom dolazimo na bazen.

Nataša, koja je potpredsednica NVO „Novi dan”, govori i o predrasudama u društvu, pogledima ispod oka, ali u prvi plan ističe pozitivne primere. Ne želi da roditelji autistične dece budu shvaćeni kao „oni što kukaju”.

– Odvela sam sina u privatnu predškolsku ustanovu, jer u njegovom obdaništu nije postojala ta mogućnost. Nažalost, bili su neprijatni, zavlačili su me. Kad je Aleksa počeo da plače, jer mu nisu dali da se popenje na nekakve stepenice, kao što ostala deca plaču kad im nešto ne daju, direktorka je naredila da se ostala deca udalje iz prostorije – priseća se, bez trunke ljutnje, neprijatnog događaja Nataša.

Neće da kaže ime tog obdaništa, ali hoće onog u kojem je Aleksa danas divno prihvaćen i od dece i od vaspitača. Predškolska ustanova čiji su zaposleni autističnog dečaka primili i koji ga paze tako da mu se iz nje ne ide kući kad po njega dođu roditelji, nosi naziv „Dečja otkrivalica” i nalazi se na Vračaru.

– Ako zanemarimo činjenicu da ne radim, a da moj muž radi dva posla, vodimo normalan život, kao što se trudimo da ga vodi i Aleksa. Idemo u parkić, igraonicu, redovno idemo na rođendane mojih prijatelja koji imaju decu. Tamo se Aleksa oseća dobro. Ne voli previše da priča, ali deca najčešće neverbalno komuniciraju, trče, skaču, mašu. E, tu mu nema ravnog, živahan je kao čigra – iskrena je Nataša.

Stvarnost je takva da ima i drugačijih primera. Majka male autistične devojčice od komšinice je, umesto podrške, dobila sažaljenje. To je, kaže, najgore što neko može da joj ponudi.

– Rekla mi je samo dve reči : „Jadni vi”. Odgovorila sam da je nekome moralo da se rodi takvo dete, a da je dobro što se to desilo nama, jer imamo dovoljno volje i ljubavi da ga podignemo i pomognemo mu da postane čovek.

Autističnoj deci je potrebno da se druže sa vršnjacima koji nemaju autizam. Oni uče „preslikavanjem”, posmatranjem i ponavljanjem onoga što drugi rade. Društveno prihvatljivo ponašanje mogu najlakše usvojiti pored vršnjaka koji ga imaju.

– Aleksa svira klavir, zna više reči na engleskom nego na srpskom, čita, piše, računar koristi bolje od mene, iako ima samo sedam godina. Ipak, njemu je potrebno da bude sa decom koja imaju adekvatno socijalno ponašanje. Želim da ga upišem u normalnu osnovnu školu, tako će najbolje napredovati. Po zakonu o inkluzivnom obrazovanju imam pravo na to. Naravno, potrebno je da ga deca i učitelji prihvate. Džaba nam zakon, ako se moj sin i deca slična njemu u školama ne osećaju dobro – kaže Nataša.