Изазовне дубине

Базен плавих плочица дугачак дванаест метара, широк шест. Поплочан плавим, личи на тиркизно море. Топло, влажно. Граја, смех деце из Дома „Моша Пијаде”. Праћакање ногица, урањање у тишину воде. Потрага за миром у „непознатим дубинама” плитког базена. Повремено се кроз ову слику провуче благи глас тренера, не строг. Не онај који спартански дисциплинује, већ онај који човечно подучава.

Деца пливају, као да раде најлепшу ствар на свету. А можда и раде, само други то не знају и не виде. Они овде нису „домци”, већ пливачи. Или барем уче да пливају. Необележени предрасудама. Неоптерећени оним што су им немарни, несрећни или болесни родитељи оставили у наслеђе – завежљај Тома Сојера и поглед Оливера Твиста.

У води малог базена они су господари својих судбина. Бирају пут, брзину, начин на који ће пливати, победити воду. Тако ће сутра победити оно што је живот пред њих поставио као изазов, не судбину. Само да мало ојачају.

Валентино К. (12) излази из базена одлучним кораком. Стаје пред новинара „Политике” у ставу „мирно” америчких маринаца, руку прекрштених иза леђа. Погледа упереног право у очи саговорника. Он је овде, јер жели ту да буде. Не прича много, озбиљан момак.

Мира А. (12) је за главу виша од вршњака. Два пута толико умиљата. Насмејана је „од ува до ува”. Овде је зато што ужива, јер се осећа чаробно. Радо говори о себи, другарицама... Радије се враћа у базен.

Деца из дома одлазе насмејана.

Топло, влажно. У углу стоје Алекса и његова сестра Бојана. Алекса је аутистичан, Бојана није. Алекса има лепши осмех. Бојана се не плаши воде. Ни Алекса, чак је и храбрији.

Поред њих, још један аутистични дечак. Плива, управо је научио. Његова мајка плаве косе се окреће нагло, пресрећна. Говори: „Па он је пропливао”. Осмех и поглед говоре више.

И остале мајке су поред базена, близу деце. Мотре на њих, храбре. Ускоро ће и оне да скину одећу, обуку купаће костиме. Запливаће са децом у базену као што са њима пливају кроз живот.