Izazovne dubine

Bazen plavih pločica dugačak dvanaest metara, širok šest. Popločan plavim, liči na tirkizno more. Toplo, vlažno. Graja, smeh dece iz Doma „Moša Pijade”. Praćakanje nogica, uranjanje u tišinu vode. Potraga za mirom u „nepoznatim dubinama” plitkog bazena. Povremeno se kroz ovu sliku provuče blagi glas trenera, ne strog. Ne onaj koji spartanski disciplinuje, već onaj koji čovečno podučava.

Deca plivaju, kao da rade najlepšu stvar na svetu. A možda i rade, samo drugi to ne znaju i ne vide. Oni ovde nisu „domci”, već plivači. Ili barem uče da plivaju. Neobeleženi predrasudama. Neopterećeni onim što su im nemarni, nesrećni ili bolesni roditelji ostavili u nasleđe – zavežljaj Toma Sojera i pogled Olivera Tvista.

U vodi malog bazena oni su gospodari svojih sudbina. Biraju put, brzinu, način na koji će plivati, pobediti vodu. Tako će sutra pobediti ono što je život pred njih postavio kao izazov, ne sudbinu. Samo da malo ojačaju.

Valentino K. (12) izlazi iz bazena odlučnim korakom. Staje pred novinara „Politike” u stavu „mirno” američkih marinaca, ruku prekrštenih iza leđa. Pogleda uperenog pravo u oči sagovornika. On je ovde, jer želi tu da bude. Ne priča mnogo, ozbiljan momak.

Mira A. (12) je za glavu viša od vršnjaka. Dva puta toliko umiljata. Nasmejana je „od uva do uva”. Ovde je zato što uživa, jer se oseća čarobno. Rado govori o sebi, drugaricama... Radije se vraća u bazen.

Deca iz doma odlaze nasmejana.

Toplo, vlažno. U uglu stoje Aleksa i njegova sestra Bojana. Aleksa je autističan, Bojana nije. Aleksa ima lepši osmeh. Bojana se ne plaši vode. Ni Aleksa, čak je i hrabriji.

Pored njih, još jedan autistični dečak. Pliva, upravo je naučio. Njegova majka plave kose se okreće naglo, presrećna. Govori: „Pa on je proplivao”. Osmeh i pogled govore više.

I ostale majke su pored bazena, blizu dece. Motre na njih, hrabre. Uskoro će i one da skinu odeću, obuku kupaće kostime. Zaplivaće sa decom u bazenu kao što sa njima plivaju kroz život.