УКИДАЊЕ ВИЗА ИЛИ ПРОБИЈАЊЕ ЛЕДА

Најконкретнија политичка победа српске политике од 2000. наовамо коју ћемо сви појединачно осетити је укидање виза које ће се озваничити 30. новембра. Двадесет дана касније та одлука ће ступити на снагу и то ће дефинитивно бити дан када ће нестати последњи део зида изолације који је сазидан пре осамнаест година. Изолација која се огледала у политичким и економским санкцијама и забрани слободе кретања постала je један од главних генератора национализма, ксенофобије, теорија завере, ратног профитерства, неодговорности власти која је варала и отимала од својих грађана јер није више било никаквог спољног механизма контроле. Укидање виза превазилази све досадашње резултате српске демократије – укидање санкција, опраштање париских и лондонских дугова, мирне смене власти после избора и релативан економски напредак у односу на стартну позицију. Слобода кретања значи и слободу самосталног спознавања других друштава и вредности, што је у ствари предуслов за слободу мишљења и одлучивања.

Уколико почнемо да одмотавамо филм уназад видећемо да нико практично из Европске уније до краја 2007. није ни помишљао на могућност укидања виза за било коју од земаља региона. Србија и Црна Гора су изгубиле пет година у нежељеној заједници па нису могле испунити техничке услове везане за пасоше, визну политику и контролу граница. Македонија је била једина до 2007. која је уопште и покушавала да отвори дијалог о укидању виза а већ је од 2005. била земља кандидат за чланство у ЕУ. У државама чланицама није постојала ни политичка воља да се укину визе за један политички нестабилан регион оптерећен проблемима незапослености, корупције, организованог криминала, трговине људима и илегалних миграција. Статистички гледано од држава чланица ЕУ које су признале Косово Србија је тек од момента тог признања престала да буде најризичнија земља у Европи у погледу илегалних миграната и ту неславну штафету преузело је Косово. Доказ о томе да се ни током 2007. није размишљало о укидању виза је потписивање фамозног Споразума о реадмисији и визним олакшицама између ЕУ и држава западног Балкана у септембру 2007. Зашто би било која земља инсистирала на враћању „илегалаца” преко реадмисије а да истовремено планира скоро укидање виза за њихову земљу порекла па да се онда одмах врате у земљу из које су депортовани? Очигледно је да се нешто веома битно десило од децембра 2007. до фебруара 2008. када је започет дијалог о укидању виза.

То је био период конципирања чувеног Акционог плана Србије поводом већ тада извесног проглашења косовске независности. Дипломатским каналима већ су размењене информације о планираном повлачењу амбасадора и било је очигледно да постоји сукоб у влади где је ДСС хтео потпуни прекид европских интеграција док је ДС ипак хтео да предстојеће „емоционално пражњење” задржи на контролисаном нивоу и очува основе за наставак интеграција. У то доба се расписују председнички избори и баш између њиховог првог и другог круга 28. јануара 2008. долази до чувеног Савета министара ЕУ где је одбијена могућност потписивања ССП-а са Србијом. Можда се неко још сећа „ингениозне” замене ССП-а у виду тзв. Политичког споразума ЕУ и Србије који је одиграо своју улогу таман колико је требало – до 3. фебруара, када је био други круг председничких избора. Наравно да тај политички споразум није садржао ништа конкретно, мада би неки рекли да је садржао много више него рецимо споразум са Русијом око милијарде нечега кредита од кога нема ништа али су изгледа сви медији на то напрасно заборавили (као и на Политички споразум). Елем, још једна битна ствар десила се пре другог круга председничких избора, а то је био долазак тадашњег комесара ЕУ Франка Фратинија 30. јануара у Београд, чиме је започет процес укидања виза коме су се убрзо придружиле и друге земље региона.

Очигледно је да је Србија пробила лед око укидања виза западном Балкану и то је било услед могућности промене њеног спољнополитичког курса.

Иако се често каже да је укидање виза било чисто техничка одлука, то није тачно. Једини технички стандард који се захтевао били су биометријски пасоши, док су други били маргинализовани. Неспорно је да је за одлуку о покретању визне либерализације била неопходна политичка варница која се састојала из процене да ће задржавање виза коштати много више него њихово укидање. Србија је могла да склизне у неку врсту самоизолације што би произвело низ негативних појава у региону. Велико је питање да ли би до укидања виза дошло да Србија није запала у кризу поводом косовске независности, што опет не значи да је либерализација некаква врста компензације јер са таквим нечим Црна Гора и Македонија немају везе. Циници би рекли да се поновило старо правило да ЕУ нуди напредак региону само када постоји опасност од погоршања ситуације. Било како било, мало бољег живота од 19. децембра свима ће добро доћи.

Правни форум