Отписани

Информација о отпису безмало две и по милијарде долара дуга Ирачанима, чини се, жацнула је српске високе државне службенике више него када су својевремено у извештају ЦИА споменуте домаће политичке странке које су се окористиле од програма „Нафта за храну”.

Док су тада политички званичници са осмехом на лицу демантовали овакве наводе, пре два дана су пљуштала саопштења и изјаве у којима се инсистира на томе да држава Србија никоме није опростила никаква дуговања, а камоли 2,48 милијарди долара. Отписани дуг није државни, већ комерцијални, самоуверено су саопштавала министарства, као да је главни преговарач „Југоимпорт СДПР”, у најмању руку, страна приватна фирма а не државна фирма под директном шапом Министарства одбране и целе Владе Србије.

Не само што је „Југоимпорт” државна фирма, чије чланове Управног одбора именује Влада Србије на предлог министра војног, већ су неприватизована и већина грађевинских и предузећа наменске индустрије, чији дуг је СДПР сервисирао.

Тешко, дакле, да може да важи образложење како то нема никакве везе са државом, читај министрима у Влади Србије, јер су управо највиши државни службеници учествовали у преговорима са ирачким званичницима. Као да је заборављено да је баш та фирма задужена за најосетљивије послове извоза оружја и војне опреме, а да држава и њене службе са великим „С” контролишу сваки посао СДПР-а.

Зар је толико тешко било објаснити јавности да је отпис дуга Ираку практично једино решење да се одмах извуче бар део дуга и то у кешу. Потом да су то урадиле све државе којима Ирак дугује милијарде долара, као и да, без обзира на силне резерве ирачке нафте, никада не бисмо могли да наплатимо пун дуг.

Наравно да је отпис дуга резултат притиска америчке администрације, али то не значи да су наши државници нешто мекши и попустљивији од челника осталих држава. Већине њих, укључујући и оне најбогатије у Париском клубу повериоца, пристали су на опрост ирачких дугова од најмање 80 одсто и остатак дуга наплатили у кешу или државним обвезницама.

То је, по свему судећи, за сада најбоље и, према свему судећи, једино решење за наплату дела дуга, који уједно отвара простор за нове послове нашој наменској и грађевинској индустрији на Блиском истоку. Један такав, вредан 230 милиона долара, већ је и склопљен са Министарством одбране Ирака тако да су посао добили ваљевски „Крушик”, крагујевачка „Застава”, ужички „Први партизан”, чачанска „Слобода”, панчевачка „Утва”, као и „Прва искра” из Барича и „Милан Благојевић” из Лучана.

Остаје, међутим, питање зашто се овакве одлуке доносе у својеврсној тајности. Штавише, многи детаљи овог посла, од тога колико дуг заправо износи, преко суме коју ће евентуално Ирачани платити, до тога ко је донео одлуку и на основу којих параметара, остаће непознаница. Како кажу, све док се споразум са Ирачанима не реализује. Тада ће, према свему судећи, славодобитно говорити како су милиони уплаћени на српске рачуне успех њихове политике.

Докле год наши политичари буду у тајности доносили стратешке одлуке, биће новинара чије ће писање о тим темама за њих бити „прерано”, а на интернет форумима ће грађани њихов рад схватати као бацање две и по милијарди долара, а не решавање нерешивог проблема.