Даница је живела за Милену

Нову драмску причу „Месец у пламену” инспирисану животом и делом Милене Павловић Барили написала је Сања Домазет. Драма камерног типа у режији Стефана Саблића, биће почетком децембра изведена на сцени Београдског драмског позоришта. Тако ће се БДП придружити обележавању стогодишњице рођења Милене Павловић Барили, чији је покровитељ Министарство културе.

Сањa Домазет се пре пет година огласила у позоришној јавности драмом „Крила од олова” која је такође посвећена Милени Павловић Барили. Овај пут инспирацију је нашла у писмима које је Милена размењивала са мајком Даницом Павловић. Лик Милене поверен је младој Данијели Штајнфелд, док ће Даницу Павловић, као и у драми „Крила од олова” тумачити Ђурђија Цветић. И док се Данијела Штајнфелд протеклих дана на сцени БДП-а интензивно дружила са својом Миленом Павловић уз помоћ редитеља Стефана Саблића, замолили смо Ђурђију Цветић да нам открије где је пронашла заједничку нит која је већ други пут на сцени спаја са својом јунакињом Даницом Павловић.

Пишући у два наврата драме о Милени Павловић Барили, Сања Домазет је лик Данице наменски писала за Ђурђију Цветић. Драма „Месец у пламену” се више бави размишљањем него стварним догађајима. То је, каже наша саговорница, нека врста епистоларне драме: све је сажетије, краће.

–„Месец у пламену” је, заправо, сновиђење. Дивим се Даници Павловић која је била изузетно лепа, образована жена, пијаниста, на храбрости и истрајности. И она се као и Милена школовала у иностранству, у Минхену, али је каријеру ставила у други план због безграничне и бескрајне љубави према Милени. Живела је за своју кћерку до последњег дана. Чак је продавала свој породични накит да би послала новац Милени, која је у далекој Америци састављала крај са крајем. Била је као и Милена жена ван свога времена, другачија, одабрана. Даница је имала и занимљиве породичне корене, порекло је водила од Карађорђевића, прича Ђурђија Цветић.

И док нам је са топлином у гласу објашњавала са којим је све врлинама освојила Даница, Ђурђија Цветић је прелиставала странице драме „Месец у пламену”. Посебно јој се, каже, допада мисао коју је Даница написала у једном писму послатом Милени, која најбоље говори о нама:

„Стигли су одговори на молбе да те поставе за наставницу цртања Пожаревац, Штип, Велес, Тетово. Свуда смо одбијене. Нигде за сада нема места за тебе. Не очајавај. Дођи, искрснуће већ неко решење. Понеси платна и боје. Овде ћеш радити. Крени одмах. Шта те брига за Штип, Велес и Тетово. Душо моја, не секирај се што су наши такви према теби и твом раду. Обе знамо да ће твој бити цео свет. Србија ће тек платити своју равнодушност према Србима. И ја се бојим да ће то бити јако висока цена за плаћање. Овде се успех не прашта, баш као ни срећа. Кад си срећан немаш са ким то да поделиш, у несрећи сви се сјате око тебе. Таква је ова наша лепа земљица, вазда паланка. Од среће беже, а за смрт се лепе”.

Представа „Месец у пламену” говори о судбини две жене различитих генерација, које живе на два краја света. Милена је постигла успех у Америци, а ми, каже Ђурђија Цветић, имамо Даницу која је везана за ово српско тле, при том високообразовану, врло талентовану, еманциповану, са једином жељом да кад већ она није могла да досегне висине, то оствари њена кћерка Милена. И поново Ђурђија Цветић казује речи Данице Павловић.

„И ја сам била на Конзерваторијуму, па га оставила, била сам богаташка кћи па осиромашила, била сам лепотица па остарила, све сам била, све је бивше, све је било и прошло...”

Кроз све је могла да прође Даница Павловић, додаје Ђурђија Цветић, све да издржи, само да помогне Милени. Најпре да се школује, касније када није било Милене да сакупи материјале, скице, да би се ми данас хвалили да имамо Милену Павловић Барили.Али и да подсети да живимо у патријархалној земљи где се много тога није променило за последњих неколико векова. Да у Србији није ни сада лако када је жена сама, да у уметности жена мора да употреби два пута више енергије да би доказала да је бар равна неком мушкарцу сличних квалитета.

Ђурђија Цветић напомиње да је интересантно и што је драма „Месец у пламену” сачињена од писама, као форме комуникације која је данас готово заборављена. Стрпљење нам је кратко. Одавно више, каже наша саговорница, ни сама не пише писма.

Оно што Ђурђију Цветић такође спаја са Даницом Павловић јесте шешир као модни детаљ. У Пожаревцу се и данас памти са којом је елеганцијом и достојанством Даница Павловић носила шешире. Ђурђија Цветић је по том модном детаљу позната у Београду.