Светлост

Ишла сам у Патријаршију, на договорени интервју са владиком Иринејом Буловићем, за „Политикин” суботњи додатак „Култура, уметност, наука”. Наравно, водила сам рачуна да не закасним, стигла сам пре утврђеног времена, застала мало напољу, не ваља се ни раније ући.

Неко ме дотакну по рамену, окренем се, оно Драган Драгојловић, био је тада министар вера. Пита ме код кога идем, одговорим код Иринеја, а он ми каже да и он код њега иде. Примети сенку на мом лицу, и одмах рече: „Не брини, ја ћу кратко, нећу ти одузимати време за интервју”.

Владика нас је лепо, домаћински примио. Међутим, зачудим се, разуме се, само у себи, колико је мала, тесна, соба једног владике, а оноликачки ходници, коло можеш да играш по њима. Витрине с књигама, повелик радни сто, за којим седи владика, и један мали сточић, са две, ајде да кажем хоклице, и ништа више ту не би ни могло да стане.

Домаћин нас понуди, хоћемо ли кафу, љубазно одбијемо, ваљда смо и Драган и ја већ попили своју дозу кафе. Хоћемо ли ракијицу, на то Драган приупита је ли то она манастирска, и кад доби потврдан одговор, хоћемо. Никад мање чашице нисам видела. Најпре, ћаскамо, о најобичнијим стварима, да створимо атмосферу за озбиљне послове због којих смо се састали.

Седела сам на хоклици близу улазних врата, а у ту собу улази се право из ходника, онај ко би улазио, налетео би право на мене, толико је тесно.

Чујем тихо куцање, једном, двапут, трипут. Скоро механички, хтедох да отворим врата, али се одмах сетих да то не било лепо, нисам ја домаћин. Опет тихо куцање, једном, двапут, трипут. Владика ништа, Драган ништа, касније сам појмила да, напросто, нису чули, а ја јесам само зато што сам седела тако близу врата.

Кад на куцање није било одговора, тај неко окрену кваку, и уђе. И није то био неко, већ Неко, Његова светост, главом и брадом, патријарх Павле. Скоро се судари са мном. Сва се испрепадам, брже-боље устанем, кренем да му љубим руку, Патријарх пружи руку, али брзо је и повуче. Он је најбоље видео колико сам се препала, да ли ћу знати шта је ред у сусрету са патријархом.

Богами, истраумирали се и владика и Драган, неочекивано је. Драган се први снађе или одреагова као дете (песник): „Свети оче, ево, ми мало грешимо, пијемо ракијицу”. Шта мени би, одраслој особи, да испалим, као мало дете, кад га ухвате у штети: „Али, не пушимо!” (Мени, пушачу, не поносим се тиме, цигара „обавезно” иде уз кафу, ракијицу; наравно, није ми пало на памет да запалим у Патријаршији, у соби владике).

Готово. Испалила, и баш као јогунасто, блесаво дете, уместо да поправиш брљотину, направиш још гору. Оладила сам се, скупила рамена, чекам казну, бар пацку, заслужила сам.

Видео је велики господин моју панику. Па рече: „Важно је да нису два греха!”

О, Боже мој, како је потом лагодно, прелепо било! И каква је невероватна срећа упознати се с њим тако изблиза. Сва сам била, и остала, тиме обасјана, светлошћу, оном коју човек прижељкује целим својим бићем, божанском. Па ми нешто, срцем, рекло да ту лепоту треба да поделим са свима, зато ова причица.

Рада Саратлић