Svetlost

Išla sam u Patrijaršiju, na dogovoreni intervju sa vladikom Irinejom Bulovićem, za „Politikin” subotnji dodatak „Kultura, umetnost, nauka”. Naravno, vodila sam računa da ne zakasnim, stigla sam pre utvrđenog vremena, zastala malo napolju, ne valja se ni ranije ući.

Neko me dotaknu po ramenu, okrenem se, ono Dragan Dragojlović, bio je tada ministar vera. Pita me kod koga idem, odgovorim kod Irineja, a on mi kaže da i on kod njega ide. Primeti senku na mom licu, i odmah reče: „Ne brini, ja ću kratko, neću ti oduzimati vreme za intervju”.

Vladika nas je lepo, domaćinski primio. Međutim, začudim se, razume se, samo u sebi, koliko je mala, tesna, soba jednog vladike, a onolikački hodnici, kolo možeš da igraš po njima. Vitrine s knjigama, povelik radni sto, za kojim sedi vladika, i jedan mali stočić, sa dve, ajde da kažem hoklice, i ništa više tu ne bi ni moglo da stane.

Domaćin nas ponudi, hoćemo li kafu, ljubazno odbijemo, valjda smo i Dragan i ja već popili svoju dozu kafe. Hoćemo li rakijicu, na to Dragan priupita je li to ona manastirska, i kad dobi potvrdan odgovor, hoćemo. Nikad manje čašice nisam videla. Najpre, ćaskamo, o najobičnijim stvarima, da stvorimo atmosferu za ozbiljne poslove zbog kojih smo se sastali.

Sedela sam na hoklici blizu ulaznih vrata, a u tu sobu ulazi se pravo iz hodnika, onaj ko bi ulazio, naleteo bi pravo na mene, toliko je tesno.

Čujem tiho kucanje, jednom, dvaput, triput. Skoro mehanički, htedoh da otvorim vrata, ali se odmah setih da to ne bilo lepo, nisam ja domaćin. Opet tiho kucanje, jednom, dvaput, triput. Vladika ništa, Dragan ništa, kasnije sam pojmila da, naprosto, nisu čuli, a ja jesam samo zato što sam sedela tako blizu vrata.

Kad na kucanje nije bilo odgovora, taj neko okrenu kvaku, i uđe. I nije to bio neko, već Neko, Njegova svetost, glavom i bradom, patrijarh Pavle. Skoro se sudari sa mnom. Sva se isprepadam, brže-bolje ustanem, krenem da mu ljubim ruku, Patrijarh pruži ruku, ali brzo je i povuče. On je najbolje video koliko sam se prepala, da li ću znati šta je red u susretu sa patrijarhom.

Bogami, istraumirali se i vladika i Dragan, neočekivano je. Dragan se prvi snađe ili odreagova kao dete (pesnik): „Sveti oče, evo, mi malo grešimo, pijemo rakijicu”. Šta meni bi, odrasloj osobi, da ispalim, kao malo dete, kad ga uhvate u šteti: „Ali, ne pušimo!” (Meni, pušaču, ne ponosim se time, cigara „obavezno” ide uz kafu, rakijicu; naravno, nije mi palo na pamet da zapalim u Patrijaršiji, u sobi vladike).

Gotovo. Ispalila, i baš kao jogunasto, blesavo dete, umesto da popraviš brljotinu, napraviš još goru. Oladila sam se, skupila ramena, čekam kaznu, bar packu, zaslužila sam.

Video je veliki gospodin moju paniku. Pa reče: „Važno je da nisu dva greha!”

O, Bože moj, kako je potom lagodno, prelepo bilo! I kakva je neverovatna sreća upoznati se s njim tako izbliza. Sva sam bila, i ostala, time obasjana, svetlošću, onom koju čovek priželjkuje celim svojim bićem, božanskom. Pa mi nešto, srcem, reklo da tu lepotu treba da podelim sa svima, zato ova pričica.

Rada Saratlić