Вождовачки плеј-оф

Вождовац има Специјални суд, Централни затвор и Пети општински суд, па од те силе правосудних институција, дрхтите и кад се шверцујете у аутобусу, а камоли да неко помисли да обнови вождовачки криминални клан који је харао деведесетих.
Вождовац има старо урбано језгро, предграђа и чисту сеоску егзотику: сточну пијацу у Рипњу четвртком и берзу свега и свачега у Бубањ потоку, где се продају кинески „блекбери” мобилни телефони за 90 евра.

Вождовац има свој Бронкс, где се изливају септичке јаме, пуцају дотрајале цеви и комшијске главе. Ту, у Маринковој бари, још изливају споменик Тупаку Шакуру, тако да ће Вождовац, поред споменика војводи Степи, рођеном у Кумодражу, добити и бронзану бисту опаког америчког црног репера.

Вождовац има и Бањичку шуму, свој Шервуд, у који се недељом редовно склањају хулигани „Рада”, када их појури жандармерија у оклопима за разбијање демонстрација.

Али Вождовац и има паран број одборника у општинској скупштини (56), па је готово немогуће формирати општинску власт. Зато се 6. децембра поново одржавају ванредни локални избори, пошто се, после јунског одмеравања снага, дошло у пат-позицију.

Зато што је Вождовац по броју становника сличан Крагујевцу (Вождовац између 170.000 и 200.000, Крагујевац 180.000), као и због оне приче о урбаним деловима, предграђима и селима, процењује се да су ти избори мање-више репрезентативни и за Србију, односно да су политички лакмус расположења бирача у земљи. Иако резултати показују да Вождовац не гласа као Србија, странке су због његове величине и зато што нема других избора у кампању укључиле своје прве ешелоне, у децембарском вождовачком плеј-офу.

– Ко год каже да је неки део приградског дела Вождовца блатњав, не говори истину. Због честих избора нема сокака који није асфалтиран – кажу гости кафане „Авала” у центру Белог Потока, једног од подавалских села, које је већ облепљено портретима Томе Николића.

(/slika2)Лидер напредњака свестан је да ће, евентуалним понављањем успеха са јунских избора, његове акције још скочити у намери да изазове превремене парламентарне изборе. Радикали су нешто мање амбициозни, док демократе, које овога пута иду са партијом Расима Љајића, социјалисти, са Кркобабићем и Палмом, као и Динкић и Чеда, који иду самостално, чекају још који дан, како би извршили завршни предизборни удар на сеоске бандере и зидове.

Тројица мештана су страначки активисти – Борисови, Томини и Коштуничини оперативци на локалу. Четврти гост је шешељевац, који се не меша у реалну локалполитику: „Лепите, лепите, ал’, кад се врати Воја из Хага, имаће кога да апси”. Осумњичена тројка је склопила пакт који је трајао тек неколико секунди, тек да му одговоре:

– Што није апсио кад је био на власти.

Брзо су се вратили на предстојећи вождовачки суперфинале:

– Тек од следеће недеље следи жесток финиш. У јуну је владала парола: „Ко јачи, тај качи”. Ноћу смо дежурали поред бандера и чували плакате. Пазите, све странке се понашају слично: по селима се зна ко за кога гласа, овде владају фамилијарне, клановске, а не строго политичке поделе, па на дан избора само звоне телефони или стижу ес-ем-есови:

„Гласај, бре, шта чекаш”. Слали смо и таксисте по оне старије да би их довукли до бирачких места – признају страначки оперативци. Напредњак напада власт што гради и асфалтира „као суманута”:

– Ови из СПС-а завршавају улицу Савез бораца, али наши су радницима дали да обуку мајице са Томин ликом.

Демократа је савршено спокојан:

– Људи, добили смо воду, правићемо канализацију, више не газимо по блату. Мало ли је?
Недалеко одатле, радници на скелама довршавају фасаду новог вртића, у који ће ићи деца и из околних села. На аутобуској станици неколико паса луталица, од којих је један изузетно крупан примерак, њушка жене које чекају аутобус 402. Оне су незадовољне: амбуланта је три километара даље, а до лекара морају да промене два аутобуса, који иду на, отприлике, сваких 45 минута.

– Више ми се исплати да одем до Београда – прича Круна Павловић. Жали се: пре извесног времена је крварила, али Хитна помоћ није дошла. Жене нису чланови странака и мука им је од избора и предизборних обећања.

У дворишту куће преко пута станице, млади Борко Богдановић разговара са сестром од тетке Иваном Милановић. Он демократа, она радикалка. Она неће да се фотографише. Није се исфенирала.

– Никакви избори не угрожавају нашу породичну коалицију – каже Борко. Сека му каже да касније са девојком сврате на кафу. Њему је непријатно. Његов отац је кандидат за одборника ДС-а, и ако се појави у „Политици”, село ће га прозивати да му је и то средио ћале.
Враћамо се ка урбаном Вождовцу. Препродавци цвећа и старих ствари одбијају пажљиво нападе тржишне инспекције и страначких промотора. Избори их занимају таман као и протокол из Кјота о глобалној опасности штетне емисије гасова. Дакле, никако.

– Приче о изборима, под паролом: „Гласајте за мене, да ми буде боље”, одавно сам преболела. Имала сам посао 30 година, сада продајем воће са имања мог оца, да бих исхранила двоје деце – каже Славица Илић.

Стрелица са плаката да „Вождовац иде напред”, води до ћебета на ком су у правилном поретку поређане старе значке, махом из доба СССР-а, које продаје Мирослав Здравковић. Опет иста прича, о разочараном човеку који нема посао.

Томин активиста, стациониран на углу пијаце, признаје да је пенал опозиције пред изборе на Вождовцу тежак живот грађана. Високорангирани члан ДС-а на Вождовцу каже:

– То им је једини адут. Нама иде у прилог све што смо до сада направили, и још две ствари: уочи избора, 30. децембра, савет министара ЕУ треба да потврди визну либерализацију, а трећег децембра главни тужилац Хашког трибунала Серж Брамерц ће поднети повољан извештај о нашој сарадњи са Хагом.

Добро, а у шта се узда Миодраг Тацић? Председник Интернационалне партије Ром са генералним секретаром Славољубом Маринковићем лобира по Маринковој бари како би до петка сакупио и оверио 600 потписа и појавио се на изборној листи. Иде од врата до врата, тврди да га медији не зарезују, а општина му не даје овериваче. Ипак је уверен да ће до петка стати на црту.

Александар Апостоловски