Voždovački plej-of

Voždovac ima Specijalni sud, Centralni zatvor i Peti opštinski sud, pa od te sile pravosudnih institucija, drhtite i kad se švercujete u autobusu, a kamoli da neko pomisli da obnovi voždovački kriminalni klan koji je harao devedesetih.
Voždovac ima staro urbano jezgro, predgrađa i čistu seosku egzotiku: stočnu pijacu u Ripnju četvrtkom i berzu svega i svačega u Bubanj potoku, gde se prodaju kineski „blekberi” mobilni telefoni za 90 evra.

Voždovac ima svoj Bronks, gde se izlivaju septičke jame, pucaju dotrajale cevi i komšijske glave. Tu, u Marinkovoj bari, još izlivaju spomenik Tupaku Šakuru, tako da će Voždovac, pored spomenika vojvodi Stepi, rođenom u Kumodražu, dobiti i bronzanu bistu opakog američkog crnog repera.

Voždovac ima i Banjičku šumu, svoj Šervud, u koji se nedeljom redovno sklanjaju huligani „Rada”, kada ih pojuri žandarmerija u oklopima za razbijanje demonstracija.

Ali Voždovac i ima paran broj odbornika u opštinskoj skupštini (56), pa je gotovo nemoguće formirati opštinsku vlast. Zato se 6. decembra ponovo održavaju vanredni lokalni izbori, pošto se, posle junskog odmeravanja snaga, došlo u pat-poziciju.

Zato što je Voždovac po broju stanovnika sličan Kragujevcu (Voždovac između 170.000 i 200.000, Kragujevac 180.000), kao i zbog one priče o urbanim delovima, predgrađima i selima, procenjuje se da su ti izbori manje-više reprezentativni i za Srbiju, odnosno da su politički lakmus raspoloženja birača u zemlji. Iako rezultati pokazuju da Voždovac ne glasa kao Srbija, stranke su zbog njegove veličine i zato što nema drugih izbora u kampanju uključile svoje prve ešelone, u decembarskom voždovačkom plej-ofu.

– Ko god kaže da je neki deo prigradskog dela Voždovca blatnjav, ne govori istinu. Zbog čestih izbora nema sokaka koji nije asfaltiran – kažu gosti kafane „Avala” u centru Belog Potoka, jednog od podavalskih sela, koje je već oblepljeno portretima Tome Nikolića.

(/slika2)Lider naprednjaka svestan je da će, eventualnim ponavljanjem uspeha sa junskih izbora, njegove akcije još skočiti u nameri da izazove prevremene parlamentarne izbore. Radikali su nešto manje ambiciozni, dok demokrate, koje ovoga puta idu sa partijom Rasima Ljajića, socijalisti, sa Krkobabićem i Palmom, kao i Dinkić i Čeda, koji idu samostalno, čekaju još koji dan, kako bi izvršili završni predizborni udar na seoske bandere i zidove.

Trojica meštana su stranački aktivisti – Borisovi, Tomini i Koštuničini operativci na lokalu. Četvrti gost je šešeljevac, koji se ne meša u realnu lokalpolitiku: „Lepite, lepite, al’, kad se vrati Voja iz Haga, imaće koga da apsi”. Osumnjičena trojka je sklopila pakt koji je trajao tek nekoliko sekundi, tek da mu odgovore:

– Što nije apsio kad je bio na vlasti.

Brzo su se vratili na predstojeći voždovački superfinale:

– Tek od sledeće nedelje sledi žestok finiš. U junu je vladala parola: „Ko jači, taj kači”. Noću smo dežurali pored bandera i čuvali plakate. Pazite, sve stranke se ponašaju slično: po selima se zna ko za koga glasa, ovde vladaju familijarne, klanovske, a ne strogo političke podele, pa na dan izbora samo zvone telefoni ili stižu es-em-esovi:

„Glasaj, bre, šta čekaš”. Slali smo i taksiste po one starije da bi ih dovukli do biračkih mesta – priznaju stranački operativci. Naprednjak napada vlast što gradi i asfaltira „kao sumanuta”:

– Ovi iz SPS-a završavaju ulicu Savez boraca, ali naši su radnicima dali da obuku majice sa Tomin likom.

Demokrata je savršeno spokojan:

– Ljudi, dobili smo vodu, pravićemo kanalizaciju, više ne gazimo po blatu. Malo li je?
Nedaleko odatle, radnici na skelama dovršavaju fasadu novog vrtića, u koji će ići deca i iz okolnih sela. Na autobuskoj stanici nekoliko pasa lutalica, od kojih je jedan izuzetno krupan primerak, njuška žene koje čekaju autobus 402. One su nezadovoljne: ambulanta je tri kilometara dalje, a do lekara moraju da promene dva autobusa, koji idu na, otprilike, svakih 45 minuta.

– Više mi se isplati da odem do Beograda – priča Kruna Pavlović. Žali se: pre izvesnog vremena je krvarila, ali Hitna pomoć nije došla. Žene nisu članovi stranaka i muka im je od izbora i predizbornih obećanja.

U dvorištu kuće preko puta stanice, mladi Borko Bogdanović razgovara sa sestrom od tetke Ivanom Milanović. On demokrata, ona radikalka. Ona neće da se fotografiše. Nije se isfenirala.

– Nikakvi izbori ne ugrožavaju našu porodičnu koaliciju – kaže Borko. Seka mu kaže da kasnije sa devojkom svrate na kafu. Njemu je neprijatno. Njegov otac je kandidat za odbornika DS-a, i ako se pojavi u „Politici”, selo će ga prozivati da mu je i to sredio ćale.
Vraćamo se ka urbanom Voždovcu. Preprodavci cveća i starih stvari odbijaju pažljivo napade tržišne inspekcije i stranačkih promotora. Izbori ih zanimaju taman kao i protokol iz Kjota o globalnoj opasnosti štetne emisije gasova. Dakle, nikako.

– Priče o izborima, pod parolom: „Glasajte za mene, da mi bude bolje”, odavno sam prebolela. Imala sam posao 30 godina, sada prodajem voće sa imanja mog oca, da bih ishranila dvoje dece – kaže Slavica Ilić.

Strelica sa plakata da „Voždovac ide napred”, vodi do ćebeta na kom su u pravilnom poretku poređane stare značke, mahom iz doba SSSR-a, koje prodaje Miroslav Zdravković. Opet ista priča, o razočaranom čoveku koji nema posao.

Tomin aktivista, stacioniran na uglu pijace, priznaje da je penal opozicije pred izbore na Voždovcu težak život građana. Visokorangirani član DS-a na Voždovcu kaže:

– To im je jedini adut. Nama ide u prilog sve što smo do sada napravili, i još dve stvari: uoči izbora, 30. decembra, savet ministara EU treba da potvrdi viznu liberalizaciju, a trećeg decembra glavni tužilac Haškog tribunala Serž Bramerc će podneti povoljan izveštaj o našoj saradnji sa Hagom.

Dobro, a u šta se uzda Miodrag Tacić? Predsednik Internacionalne partije Rom sa generalnim sekretarom Slavoljubom Marinkovićem lobira po Marinkovoj bari kako bi do petka sakupio i overio 600 potpisa i pojavio se na izbornoj listi. Ide od vrata do vrata, tvrdi da ga mediji ne zarezuju, a opština mu ne daje overivače. Ipak je uveren da će do petka stati na crtu.

Aleksandar Apostolovski