Позор: Бетон и Проза на путу

Да ли због природе минулих крвавих грађанских ратова, тек, пушкарање са фронта и даље не јењава у оквирима oдавно узбуркане књижевне сцене Србије. Можда су нове полемике тек на помолу.

У Београду је, наиме, недавно оформљена група П-70 (Проза на путу), која окупља генерацију млађих писаца, вероватно прва после ратних деведесетих година прошлог века, која у свом прогласу има речи „ми, писци” у овом случају – они који су рођени после седамдесете године прошлог века. Међу њима већ има и славних. Шта приморава писце, људе који су по свом стваралачком позиву врхунски индивидуалци, да око себе окупљају истомишљенике и оформе групу, и на тај начин покушају да скрену пажњу на себе и свој рад?

Према речима Михајла Пантића, мотиви за то су разни, али се могу свести на жељу да се свету обзнане извесне идеје, одређени систем вредности, да се скрене пажња на деловање или огласи незадовољство затеченим стањем.

Шамари историје и политике

У прогласу групе П-70 пише да их не повезује поетичка сродност, а чврст манифест у новом времену може да звучи бесмислено. Оно што их је довело у везу, а успут ствара и заједничку нит са другим књижевним покретима у историји, јесте жеља да „помажући једни другима, у појединачним и заједничким наступима, освојимо и реафирмишемо књижевну сцену”, како пише у програму групе. Потписници прогласа су Владимир Кецмановић, Слободан Владушић, Никола Маловић, Дејан Стоиљковић, Александар Новаковић и Марко Крстић.

– Поред тога, ратови деведесетих година прошлог века су припаднике српске књижевне сцене поделили у непријатељске таборе, који међусобно не комуницирају или комуницирају преко нишана – пише, између осталог, у прогласу групе П-70.

Српска, као уосталом и светска, књижевност је, после бурних ратних година, доносила са собом и послератне литерарне преврате. Период авангарде, двадесетих година прошлог века, кретао је са делимично истих позиција као и најмлађа група данашњих српских писаца. Раскид са прошлошћу, рушење предратних идола и најава почетка нове ере у стварању. Поред „увезених” праваца дадаизма и, најизразитијег, надреализма, Станислав Винавер је, у свом Манифесту експресионистичке школе, објавио: „Ми смо сви експресионисте.”

Међутим, најновија послератна генерација изгледа да има, бар што се сопственог израза тиче, можда и већих проблема од некадашњих експресиониста, који су се бавили искључиво књижевним темама, свађајући се са неистомишљеницима углавном на плану форме и садржаја. Михајло Пантић сматра да се данас, када су све поетике легитимне, чини да се писци радије окупљају према политичким него према поетичким афинитетима. Са друге стране, Пантићева генерација писаца, сврстана у групу под називом постмодернисти, није имала сурови преврат на уму.

– Постмодернистичким писцима моје генерације била је својствена тежња да се тежиште у прози са политике и историје пребаци на игру, на свет демаскирајућих стратегија, на знање. Али су нам онда историја и политика ударили нов шамар, и наше настојање да не робујемо кумирима идеологије, свеједно да ли их афирмишемо или негирамо, нестало је као дим на ветру. Обрели смо се у пустоши и ужасу деведесетих и свако је за себе покушао да нађе решење. Нисам сигуран да смо у томе успели – каже Михајло Пантић.

Без реанимације, засад

А ужас из деведесетих година и на измаку 2009. године узбуркава страсти и на књижевној сцени. Дубоко подељена српска јавност на „патриоте” и „издајнике” изнедрила је и један сасвим специфичан, условно речено, покрет, окупљен око подлистка „Бетон”. Новонастала група П-70 већ је имала неколико окршаја са критичарима „Бетона”. Који се, општи је утисак, наоштреним пером обрачунавају са свим видовима књижевног делања за који процене да су националистички. Ипак, из пажљивијег читања „Бетонових” текстова, може се видети да негативну критику, ка естетском и строго књижевном плану, могу да заслуже и (анти)национални аутори, попут Марка Видојковића или Светислава Басаре.

Критика „Бетона” дотакла је посебно једног члана групе П-70, Владимира Кецмановића, аутора сада, захваљујући многим полемикама и квалитету који није оспорио ни Миљенко Јерговић, прослављеног романа „Топ је био врео”. Слободан Владушић, други члан групе, критичар, есејиста и писац, рођен 1973. године, овлаш је у „Бетону” споменут као националиста.      

Владимир Кецмановић каже да је крајње острашћена идеолошка подела једна од ствари које су овдашњу литерарну сцену убиле и које онемогућавају њену реанимацију.

– Кључни проблем са књижевном сценом данас није што на њој постоје ствари које сметају мени или неком другом. Сигурно би ми много тога сметало на било којој сцени и у било које време. Основна невоља са књижевном сценом данас је што не постоји – сматра Кецмановић и истиче да постоје писци који међусобно комуницирају или не комуницирају по принципу узајамног допадања и пријатељства. Затим, ту је и принцип удруживања у интересне групе, на основу политичке блискости.

– Таква сарадња личи на све, само не на озбиљну сцену – закључује Кецмановић.

Што се „Бетона” тиче, Кецмановић каже да није чуо за такав „часопис”, како смо га ми назвали, него да повремено наиђе на радикално идеологизован псеудокњижевни подлистак који под тим именом повремено излази у оквиру једних дневних новина. О некаквој сарадњи са њима нема ни говора.

– Не знам на који начин као писац могу да сарађујем са људима који мешају политичку оријентацију и књижевни укус. Самим тим што се озбиљно бавим литературом, ја сам у сукобу и са њима и са свима који им наликују – изричит је Кецмановић, напомињући да у кафани, термин „бетон” означава убитачну мешавину вињака и пива која производи гадан мамурлук. А мамурлук који производи мешање литературе и политике карактеристично за „Бетон” много дуже траје и много је гаднији.

– Што се наше групе тиче, договор је да колективно не улазимо у сукобе ни са ким, тако да све што сам рекао говорим само у своје име – каже Кецмановић.

„Цементирање“ Басаре

А што се „Бетона” тиче, критичар Саша Ћирић испред своје редакције каже да је часопис покренут јуна 2006. године, као одговор на нагомилане проблеме српске књижевне, али и шире гледано, културне сцене, која је после пада Милошевићевог режима наставила несметано да се развија као аутистична, самозадовољна производња културних садржаја, углавном без критичког дијалога и без слуха за културна кретања у региону.

– То је свакако наслеђе националистичке културне политике која је и данас важећи модел, по коме се савремена српска култура усмерава и дистрибуира, презентује домаћој али и светској јавности – објашњава Ћирић, и каже да је то лако доказиво, ако би се направило истраживање политике награђивања, рада државних комисија за финансирање часописа, додељивање националних пензија или промовисање српске књижевности на светским сајмовима књига у Франкфурту, Лајпцигу и Паризу.

Ћирић не прихвата оцену да су искључиво националистички настројени писци мета „Бетонове” критике. У начелу, подлистак је антинационалистички и антифашистички настројен.

– Први утисак је тај који наводите, али је структура прилично плурална. У рубрици „цемент” критиковане су књиге Милисава Савића, Радована Белог Марковића, преко Басаре, Аћина, Арсенијевића, све до Михајла Спасојевића, Боривоја Адашевића и Барби Марковић. Дакле, заиста широк спектар аутора различитих идеолошких опредељења – каже Ћирић.

Што се тиче проблема на књижевној сцени Србије, списак редакције „Бетона” је подужи. Они наводе да им смета национализам, болећивост према фашизму, прећуткивање српских злочина, инсистирање на српском мартиру, затвореност за суседне као и мањинске културе у земљи, партијност у култури, сукоб интереса на сваком кораку – од саветничких структура у Министарству културе, до државних комисија и организацијских одбора фестивала и сајмова. На списку је и плаћање апанаже хиљадама анонимуса из Удружења књижевника Србије.

САНУ у карантину

– Овде једино биологија и H1N1 могу да успоставе неке нове хијерархије у култури, с обзиром на то да је ових дана САНУ у својеврсном карантину, па је и утицај академика сведен на минимум – говори редакција „Бетона”.

Ћирић наводи да је национализам погубан за књижевност, осим ако се не ради о књижевним форматима једног Црњанског или Хамсуна, јер ни они нису практиковали национализам као поетичко начело у књижевним текстовима.

– Са друге стране, школски пример писца чију је књижевност национализам потпуно девастирао јесте Милован Данојлић. То би се могло прилично лепо анализирати са студентима на једној модерној катедри за књижевност коју, нажалост, у Београду данас немамо.

Када је Група П-70 у питању, Ћирић каже да је нетачно да су до сада били у сукобу са некима од чланова и најављује да полемике са њима тек долазе. Напомиње да су у „Бетону” изашла два велика текста о Кецмановићевом роману, један прилично позитиван и други полемичан. Други члан групе, Александар Новаковић, близак је сарадник „Бетона” од самог почетка. О Слободану Владушићу још нису објавили ништа, јер је писац постао „тек јуче”.

– Марко Крстић није објавио ниједан књижевни текст, тако да га не можемо сматрати писцем. Познат нам је као критичар поезије, и то дискутабилног квалитета. Он је, међутим, постао гласноговорник и оперативац Групе П-70. То је можда најзанимљивија чињеница која може променити ток читаве приче у блиској будућности – предвиђа Ћирић.

Наш саговорник закључује да је група, по сазнањима „Бетона”, формирана под окриљем Српске књижевне задруге, САНУ и „Службеног гласника”, што врло јасно говори о идеолошком и поетичком профилу актера.   

– Но, плурализација сцене је добродошла. Чак и оваква – закључује Саша Ћирић у име редакције „Бетона”.

Можда је за ову прилику интересантан и одговор на исто питање, које смо поставили Групи П-70 и „Бетону”: Да ли неко стоји иза њих? Марко Крстић је, у име Групе П-70, одговорио да иза њих стоје само потписи и добре књиге, као најмоћнији финансијери. Ћирић је, шаљиво, констатовао да, ако се изузме Мосад, ЦИА и КГБ, „Бетон” остаје потпуно сам, што уопште није лоше.  

Како год, књижевне распре су вазда биле здраве. Ако је тренутно могућ било какав закључак, изгледа да је свима, на знатно различите начине, доста политике.

Станко Стаменковић

-------------------------------------------------------

Још само шумар недостаје

Према речима Михајла Пантића, бављење књижевношћу је последња илузија која нам је преостала. А од илузија, констатује он, нема никаквих користи, има само резигнације и разочарења. Каква је ситуација са књижевним клановима у Србији?

– Кад чујем реч „клан”, помислим на неку језиву групу са белим капуљачама на глави која линчује неистомишљенике, или на друштво трезвењака који после сеансе одлазе на туру пића. Данашње поделе у књижевности су криптоидеолошке, за читање књига ретко ко мари. Пишчева идеологемска позиција, а не мера талента и остварености, одређује његово место на јавној сцени. Са губитком значаја у књижевности, у друштву расту унутарцеховске тензије. Споља гледано, то изгледа јадно и смешно. И не видим како би се могло завршити. Једино уколико однекуд не искрсне шумар из оног вица и све лепо не растера – констатује Михајло Пантић, yз чињеницу да покрети често преусмеравају поетичке токове у књижевности, али се на крају рачуна једино да ли су иза њих остала вредна дела.