Pozor: Beton i Proza na putu

Da li zbog prirode minulih krvavih građanskih ratova, tek, puškaranje sa fronta i dalje ne jenjava u okvirima odavno uzburkane književne scene Srbije. Možda su nove polemike tek na pomolu.

U Beogradu je, naime, nedavno oformljena grupa P-70 (Proza na putu), koja okuplja generaciju mlađih pisaca, verovatno prva posle ratnih devedesetih godina prošlog veka, koja u svom proglasu ima reči „mi, pisci” u ovom slučaju – oni koji su rođeni posle sedamdesete godine prošlog veka. Među njima već ima i slavnih. Šta primorava pisce, ljude koji su po svom stvaralačkom pozivu vrhunski individualci, da oko sebe okupljaju istomišljenike i oforme grupu, i na taj način pokušaju da skrenu pažnju na sebe i svoj rad?

Prema rečima Mihajla Pantića, motivi za to su razni, ali se mogu svesti na želju da se svetu obznane izvesne ideje, određeni sistem vrednosti, da se skrene pažnja na delovanje ili oglasi nezadovoljstvo zatečenim stanjem.

Šamari istorije i politike

U proglasu grupe P-70 piše da ih ne povezuje poetička srodnost, a čvrst manifest u novom vremenu može da zvuči besmisleno. Ono što ih je dovelo u vezu, a usput stvara i zajedničku nit sa drugim književnim pokretima u istoriji, jeste želja da „pomažući jedni drugima, u pojedinačnim i zajedničkim nastupima, osvojimo i reafirmišemo književnu scenu”, kako piše u programu grupe. Potpisnici proglasa su Vladimir Kecmanović, Slobodan Vladušić, Nikola Malović, Dejan Stoiljković, Aleksandar Novaković i Marko Krstić.

– Pored toga, ratovi devedesetih godina prošlog veka su pripadnike srpske književne scene podelili u neprijateljske tabore, koji međusobno ne komuniciraju ili komuniciraju preko nišana – piše, između ostalog, u proglasu grupe P-70.

Srpska, kao uostalom i svetska, književnost je, posle burnih ratnih godina, donosila sa sobom i posleratne literarne prevrate. Period avangarde, dvadesetih godina prošlog veka, kretao je sa delimično istih pozicija kao i najmlađa grupa današnjih srpskih pisaca. Raskid sa prošlošću, rušenje predratnih idola i najava početka nove ere u stvaranju. Pored „uvezenih” pravaca dadaizma i, najizrazitijeg, nadrealizma, Stanislav Vinaver je, u svom Manifestu ekspresionističke škole, objavio: „Mi smo svi ekspresioniste.”

Međutim, najnovija posleratna generacija izgleda da ima, bar što se sopstvenog izraza tiče, možda i većih problema od nekadašnjih ekspresionista, koji su se bavili isključivo književnim temama, svađajući se sa neistomišljenicima uglavnom na planu forme i sadržaja. Mihajlo Pantić smatra da se danas, kada su sve poetike legitimne, čini da se pisci radije okupljaju prema političkim nego prema poetičkim afinitetima. Sa druge strane, Pantićeva generacija pisaca, svrstana u grupu pod nazivom postmodernisti, nije imala surovi prevrat na umu.

– Postmodernističkim piscima moje generacije bila je svojstvena težnja da se težište u prozi sa politike i istorije prebaci na igru, na svet demaskirajućih strategija, na znanje. Ali su nam onda istorija i politika udarili nov šamar, i naše nastojanje da ne robujemo kumirima ideologije, svejedno da li ih afirmišemo ili negiramo, nestalo je kao dim na vetru. Obreli smo se u pustoši i užasu devedesetih i svako je za sebe pokušao da nađe rešenje. Nisam siguran da smo u tome uspeli – kaže Mihajlo Pantić.

Bez reanimacije, zasad

A užas iz devedesetih godina i na izmaku 2009. godine uzburkava strasti i na književnoj sceni. Duboko podeljena srpska javnost na „patriote” i „izdajnike” iznedrila je i jedan sasvim specifičan, uslovno rečeno, pokret, okupljen oko podlistka „Beton”. Novonastala grupa P-70 već je imala nekoliko okršaja sa kritičarima „Betona”. Koji se, opšti je utisak, naoštrenim perom obračunavaju sa svim vidovima književnog delanja za koji procene da su nacionalistički. Ipak, iz pažljivijeg čitanja „Betonovih” tekstova, može se videti da negativnu kritiku, ka estetskom i strogo književnom planu, mogu da zasluže i (anti)nacionalni autori, poput Marka Vidojkovića ili Svetislava Basare.

Kritika „Betona” dotakla je posebno jednog člana grupe P-70, Vladimira Kecmanovića, autora sada, zahvaljujući mnogim polemikama i kvalitetu koji nije osporio ni Miljenko Jergović, proslavljenog romana „Top je bio vreo”. Slobodan Vladušić, drugi član grupe, kritičar, esejista i pisac, rođen 1973. godine, ovlaš je u „Betonu” spomenut kao nacionalista.      

Vladimir Kecmanović kaže da je krajnje ostrašćena ideološka podela jedna od stvari koje su ovdašnju literarnu scenu ubile i koje onemogućavaju njenu reanimaciju.

– Ključni problem sa književnom scenom danas nije što na njoj postoje stvari koje smetaju meni ili nekom drugom. Sigurno bi mi mnogo toga smetalo na bilo kojoj sceni i u bilo koje vreme. Osnovna nevolja sa književnom scenom danas je što ne postoji – smatra Kecmanović i ističe da postoje pisci koji međusobno komuniciraju ili ne komuniciraju po principu uzajamnog dopadanja i prijateljstva. Zatim, tu je i princip udruživanja u interesne grupe, na osnovu političke bliskosti.

– Takva saradnja liči na sve, samo ne na ozbiljnu scenu – zaključuje Kecmanović.

Što se „Betona” tiče, Kecmanović kaže da nije čuo za takav „časopis”, kako smo ga mi nazvali, nego da povremeno naiđe na radikalno ideologizovan pseudoknjiževni podlistak koji pod tim imenom povremeno izlazi u okviru jednih dnevnih novina. O nekakvoj saradnji sa njima nema ni govora.

– Ne znam na koji način kao pisac mogu da sarađujem sa ljudima koji mešaju političku orijentaciju i književni ukus. Samim tim što se ozbiljno bavim literaturom, ja sam u sukobu i sa njima i sa svima koji im nalikuju – izričit je Kecmanović, napominjući da u kafani, termin „beton” označava ubitačnu mešavinu vinjaka i piva koja proizvodi gadan mamurluk. A mamurluk koji proizvodi mešanje literature i politike karakteristično za „Beton” mnogo duže traje i mnogo je gadniji.

– Što se naše grupe tiče, dogovor je da kolektivno ne ulazimo u sukobe ni sa kim, tako da sve što sam rekao govorim samo u svoje ime – kaže Kecmanović.

„Cementiranje“ Basare

A što se „Betona” tiče, kritičar Saša Ćirić ispred svoje redakcije kaže da je časopis pokrenut juna 2006. godine, kao odgovor na nagomilane probleme srpske književne, ali i šire gledano, kulturne scene, koja je posle pada Miloševićevog režima nastavila nesmetano da se razvija kao autistična, samozadovoljna proizvodnja kulturnih sadržaja, uglavnom bez kritičkog dijaloga i bez sluha za kulturna kretanja u regionu.

– To je svakako nasleđe nacionalističke kulturne politike koja je i danas važeći model, po kome se savremena srpska kultura usmerava i distribuira, prezentuje domaćoj ali i svetskoj javnosti – objašnjava Ćirić, i kaže da je to lako dokazivo, ako bi se napravilo istraživanje politike nagrađivanja, rada državnih komisija za finansiranje časopisa, dodeljivanje nacionalnih penzija ili promovisanje srpske književnosti na svetskim sajmovima knjiga u Frankfurtu, Lajpcigu i Parizu.

Ćirić ne prihvata ocenu da su isključivo nacionalistički nastrojeni pisci meta „Betonove” kritike. U načelu, podlistak je antinacionalistički i antifašistički nastrojen.

– Prvi utisak je taj koji navodite, ali je struktura prilično pluralna. U rubrici „cement” kritikovane su knjige Milisava Savića, Radovana Belog Markovića, preko Basare, Aćina, Arsenijevića, sve do Mihajla Spasojevića, Borivoja Adaševića i Barbi Marković. Dakle, zaista širok spektar autora različitih ideoloških opredeljenja – kaže Ćirić.

Što se tiče problema na književnoj sceni Srbije, spisak redakcije „Betona” je poduži. Oni navode da im smeta nacionalizam, bolećivost prema fašizmu, prećutkivanje srpskih zločina, insistiranje na srpskom martiru, zatvorenost za susedne kao i manjinske kulture u zemlji, partijnost u kulturi, sukob interesa na svakom koraku – od savetničkih struktura u Ministarstvu kulture, do državnih komisija i organizacijskih odbora festivala i sajmova. Na spisku je i plaćanje apanaže hiljadama anonimusa iz Udruženja književnika Srbije.

SANU u karantinu

– Ovde jedino biologija i H1N1 mogu da uspostave neke nove hijerarhije u kulturi, s obzirom na to da je ovih dana SANU u svojevrsnom karantinu, pa je i uticaj akademika sveden na minimum – govori redakcija „Betona”.

Ćirić navodi da je nacionalizam poguban za književnost, osim ako se ne radi o književnim formatima jednog Crnjanskog ili Hamsuna, jer ni oni nisu praktikovali nacionalizam kao poetičko načelo u književnim tekstovima.

– Sa druge strane, školski primer pisca čiju je književnost nacionalizam potpuno devastirao jeste Milovan Danojlić. To bi se moglo prilično lepo analizirati sa studentima na jednoj modernoj katedri za književnost koju, nažalost, u Beogradu danas nemamo.

Kada je Grupa P-70 u pitanju, Ćirić kaže da je netačno da su do sada bili u sukobu sa nekima od članova i najavljuje da polemike sa njima tek dolaze. Napominje da su u „Betonu” izašla dva velika teksta o Kecmanovićevom romanu, jedan prilično pozitivan i drugi polemičan. Drugi član grupe, Aleksandar Novaković, blizak je saradnik „Betona” od samog početka. O Slobodanu Vladušiću još nisu objavili ništa, jer je pisac postao „tek juče”.

– Marko Krstić nije objavio nijedan književni tekst, tako da ga ne možemo smatrati piscem. Poznat nam je kao kritičar poezije, i to diskutabilnog kvaliteta. On je, međutim, postao glasnogovornik i operativac Grupe P-70. To je možda najzanimljivija činjenica koja može promeniti tok čitave priče u bliskoj budućnosti – predviđa Ćirić.

Naš sagovornik zaključuje da je grupa, po saznanjima „Betona”, formirana pod okriljem Srpske književne zadruge, SANU i „Službenog glasnika”, što vrlo jasno govori o ideološkom i poetičkom profilu aktera.   

– No, pluralizacija scene je dobrodošla. Čak i ovakva – zaključuje Saša Ćirić u ime redakcije „Betona”.

Možda je za ovu priliku interesantan i odgovor na isto pitanje, koje smo postavili Grupi P-70 i „Betonu”: Da li neko stoji iza njih? Marko Krstić je, u ime Grupe P-70, odgovorio da iza njih stoje samo potpisi i dobre knjige, kao najmoćniji finansijeri. Ćirić je, šaljivo, konstatovao da, ako se izuzme Mosad, CIA i KGB, „Beton” ostaje potpuno sam, što uopšte nije loše.  

Kako god, književne raspre su vazda bile zdrave. Ako je trenutno moguć bilo kakav zaključak, izgleda da je svima, na znatno različite načine, dosta politike.

Stanko Stamenković

-------------------------------------------------------

Još samo šumar nedostaje

Prema rečima Mihajla Pantića, bavljenje književnošću je poslednja iluzija koja nam je preostala. A od iluzija, konstatuje on, nema nikakvih koristi, ima samo rezignacije i razočarenja. Kakva je situacija sa književnim klanovima u Srbiji?

– Kad čujem reč „klan”, pomislim na neku jezivu grupu sa belim kapuljačama na glavi koja linčuje neistomišljenike, ili na društvo trezvenjaka koji posle seanse odlaze na turu pića. Današnje podele u književnosti su kriptoideološke, za čitanje knjiga retko ko mari. Piščeva ideologemska pozicija, a ne mera talenta i ostvarenosti, određuje njegovo mesto na javnoj sceni. Sa gubitkom značaja u književnosti, u društvu rastu unutarcehovske tenzije. Spolja gledano, to izgleda jadno i smešno. I ne vidim kako bi se moglo završiti. Jedino ukoliko odnekud ne iskrsne šumar iz onog vica i sve lepo ne rastera – konstatuje Mihajlo Pantić, yz činjenicu da pokreti često preusmeravaju poetičke tokove u književnosti, ali se na kraju računa jedino da li su iza njih ostala vredna dela.