Касне преговори о СТАРТ-у

Петог децембра 2009. године истиче уговор СТАРТ-1 о редукцији стратешког нуклеарног оружја САД и Русије, уговор који су још у јулу 1991. године, уочи распада СССР-а, потписали Џорџ Буш и Михаил Горбачов. Према том уговору две земље су се обавезале да ће број нуклеарних бојевих глава да смање на по 6.000. Затим је дошло до потписивања уговора СТАРТ-2 по којем је до 21. децембра 2012. године број америчких и руских нуклеарних бојевих глава требао да буде између 1.700 и 2.200. Иначе, СТАРТ-2 је предвиђао да се број нуклеарних бојевих глава које се налазе на балистичким ракетама сведе на 3.500 за САД и 3.000 за Русију. Тим уговором је било предвиђено да је 2003. година рок за уништење руских интерконтиненталних ракета са копненим базирањем СС-18 и СС-24, али је померен на 2.007. годину. Требало је да САД униште своје пројектиле „МХ-пискипер” и „минитмен-3”. И број нуклеарних бојевих глава у 2007. години требало је да се смањи на по 3.800.

Онда су 13. јуна 2.003. Американци једнострано изашли из уговора о Антибалистичкој ракетној одбрани из 1972. године, иако је Москва упозоравала да би такав корак значио крај и СТАРТ-а. Заправо, Русија је одувек инсистирала на директној вези између споразума СТАРТ-1, СТАРТ-2 и споразума АБМ, тврдећи да једнострано распоређивање антиракетног одбрамбеног система, што је по уговору АБМ било забрањено, слаби фактор одвраћања који поседује друга страна. И да то онда присиљава Русију на нове мере обезбеђења уз помоћ нових и модернијих ракета које су у стању да надвладају било који систем АБМ.

Дан после америчког одустајања од споразума АБМ, 14. јуна 2003, Русија се повукла из споразума СТАРТ-2. Америка је затим најављивала нови антиракетни штит у Пољској и Чешкој, Русија је одговарала опцијом постављања ракета „искандер” у области Калињинграда. Нови амерички председник Барак Обама одустао је од првобитне верзије ракетног штита у Пољској и Чешкој, али се Вашингтон ипак није вратио у споразум о АБМ из 1972. Пољацима и Чесима сада се нуди нешто другачији систем антиракетног штита, што у Москви још проучавају, иако се од инсталирања „искандера” одустало. За сада.

Дакле, хоће ли свет ући у нову 2010. годину без икаквог споразума о редукцији и контроли стратешког нуклеарног оружја? СТАРТ-2 је „мртав”, а СТАРТ-1 ће то бити после 5. децембра 2009. Истина, из Москве и Вашингтона долазе најаве да би до продужења уговора СТАРТ-2 могло убрзо доћи, али на том путу испречили су се и неки „технички детаљи”. Наиме, Москва је изгледа пристала да у америчке стратешке ракетне системе не рачуна четири америчке нуклеарне подморнице које лансирају крстареће пројектиле са класичном бојевом главом. Но, проблем је много већи, јер Вашингтон тражи да се у стратешке системе не рачунају ни америчке нуклеарне подморнице које су опремљене интерконтиненталним ракетама „трајдент-2”, али са класичном, а не нуклеарном бојевом главом. То је нови амерички концепт „Глобални удар”, по којем ће свака атомска подморница класе „Охајо” носити две ненуклеарне ракете „трајдент-2”, поред још 22 ракете „трајдент” са атомским бојевим главама. Свака ненуклеарна ракета имаће четири „неексплозивне” бојеве главе. Један тип ће бити метално зрно које удара таквом снагом да руши сваки бункер или зграду, док је други тип бојеве главе распрскавајућа бомба, која ослобађа парчад од волфрама ради уништења возила и слабо заштићених мета на већој површини. Прецизност погађања је наводно плус-минус пет метара. Намере Пентагона су да се тим оружјем одговори на све изазове данашњег тероризма у свету.

Проблем је што то ново америчко оружје може дестабилизовати нуклеарну политику и програм одвраћања. Питање је може ли Русија данас да разликује напад ракетама „трајдент-2” са ненуклеарним бојевим главама од нуклеарног стратешког удара? Посебно је то питање за Кину, која поседује још слабије капацитете за откривање долазећих балистичких ракета. Није проблем открити балистичку ракету када је лансирана са подморнице, или са копна, иако се при томе „изгуби” неколико драгоцених минута. Проблем је ако не можете да на време откријете какав „терет” ракета носи, да ли је реч о атомским бомбама или о „неконвенционалном зрну”. Можете да „видите” ракету, али постоји велика могућност да погрешно разумете оно што видите. Осим тога, балистичке интерконтиненталне ракете никада још нису употребљене у неком рату, па ако САД одлуче да их не сматрају другачијим од осталог оружја и друге државе ће прихватити исту логику.

А то онда свет доводи на ивицу нуклеарне апокалипсе.