Други човек

Кога од челника Демократске странке позвати да би се сазнао став највеће странке о важном политичком питању, дилема је с којом се многи новинари свакодневно срећу. Јасно је да је председник ДС-а Борис Тадић искључен са „списка”, али и потпредседници странке који имају важне функције у државном апарату: Драган Шутановац, Бојан Пајтић, Божидар Ђелић, Вида Огњеновић… Ни неки други функционери странке, попут Драгана Ђиласа, Оливера Дулића, Милана Марковића, Слободана Милосављевића…, такође нису у позицији да саопштавају политику странке.

У ствари, питање с почетка текста може да се постави и другачије: ко је други човек Демократске странке. На први поглед јасно је да је то питање које може да се постави било којој странци која је на власти и чији лидер ужива велику подршку бирача. Дакле, исто питање се постављало социјалистима када је Слободан Милошевић био први избор већине грађана Србије, радикалима када су попунили владу Мирка Марјановића, ДСС-у када је Војислав Коштуница био председник СРЈ, односно премијер Србије, демократама када је Зоран Ђинђић постао премијер. Када партија освоји власт, у просторијама странке, како је својевремено описао један функционер ДСС-а – настаје пустош. Овај функционер је после 5. октобра први пут затекао празне просторије странке. „Прозори су били отворени, вијориле су се завесе, а сви који су до јуче седели ту растрчали су се по државним институцијама како би добили неко важно место. Седео сам сам и питао се шта се догађа. Следећих дана све је постало јасно.”

Наравно, није ово никаква специфичност Србије. Овдашњи политички страсник свакако неће знати одговор на питање ко је други човек Путинове Јединствене Русије, Обамине Демократске странке, демохришћана Ангеле Меркел, Берлусконијевог Народа слободе, Саркозијевог Савеза за народни покрет…

Драгољуб Мићуновић, председник Политичког савета ДС-а, на питање ко је број два у ДС-у, одговара да смо га затекли неспремног. За странку свакако није добро да нема одређеног човека који ће изражавати ставове партије у свакодневној комуникацији с јавношћу, али Мићуновић каже да треба да постоји портпарол, а да они имају и заменика председника Душана Петровића. Ипак, медијска јавност је уверена да портпароли немају ту снагу да саопштавају политику, већ их своде на људе који тактички гасе пожаре. „У принципу, портпароли би требало да стално буду у контакту с руководством странке. Ту је и Извршни одбор чији су функционери Марко Ђуришић и Весна Маријановић и Политички савет који треба да креира политику странке и да тумачи ставове”, објашњава Мићуновић. Политику странке, како каже Мићуновић, може да тумачи „једино председник странке и његов заменик јер је то веома осетљиво питање”.

Раде Обрадовић, потпредседник Скупштине Србије, не слаже се да портпароли нису тумачи страначке политике већ људи који „перу прљав веш” партије и примају ударце намењене страначким лидерима. „Портпарол ДСС-а објашњава потезе странке”, каже он и додаје да „када потпредседници странке оду у владу онда се општи преко министара. Странке се показују и кроз активности у влади ако је њен члан премијер.”

По њему, код нас је много формализма у странкама. „У иностранству човек не мора да буде потпредседник да би био други човек странке.”Али код нас председници ИО и политичких савета не преузимају ту улогу. „Наше странке су тако организоване да су функције подељене и нема паралела са странкама у иностранству. ИО је задужен за рад на терену а не за тумачење политике.”

Питање је и да ли наше странке имају идеологе који јавности тумаче политику странке. Обрадовић каже да је мало странака које су идеолошки јасно оријентисане, чак и у Европи. У Великој Британији Конзервативна странка има дежурног потпредседника који се смењује сваке недеље. Он прегледа новине и онда шаље мејлом шта би наредног дана могло да интересује новинаре и шта је став странке.

Миодраг Радојевић, истраживач–сарадник Института за политичке студије, каже да су наше партије лидерске и да је зато тешко имати другог човека. „Природно је да челни људи странке на власти заузму положаје у државној управи и на другим важним местима. Али, бивши министар правде Душан Петровић дао је оставку на то место да би се бавио организацијом странке. И статутарно је решено да странка има више потпредседника.” Радојевић потврђује да странке у развијеним демократијама имају „идеологе” који тумаче ставове партије између два изборна циклуса. „То је сасвим сигурно. Реганову политику су трасирали неолиберални економисти и политичари. И наш председник има људе који утичу на јавно мњење, они су блиски странци или аналитичари.” О томе да ли се поистовећују страначка и државна политика када је страначки лидер истовремено премијер или председник Радојевић каже да није лако направити границу и да не треба злоупотребљавати државну улогу зарад партијске.