Заборављена револуција

„Извините за неугодност, у току је евроремонт Украјине”, казивао је велики натпис, истакнут 21. новембра 2004. високо на једном од здања у централној кијевској улици Хрешчатик. Данас, на истом месту, од натписа нема ни трага.

Да ли је пет година довољан временски период да се заборави на важан тренутак историје? Када је реч о украјинској „наранџастој револуцији”, одговор је дефинитивно – да. Догађај који је крајем 2004. недељама заокупљао пажњу целокупне европске, па и светске јавности, реинкарнација чехословачке „плишане револуције” (1989), српског „5. октобра“ (2000), грузијске „револуције ружа” (2003), као да се никада није ни десио.

Подсетимо, 21. новембра те 2004. на Тргу независности у центру Кијева окупиле су се стотине хиљада Украјинаца огорчених покушајем фалсификације резултата управо окончаних председничких избора. Било је то време када је Украјина одлучивала да ли ће постати права демократска држава, или ће наставити трагом одлазећег шефа државе Леонида Кучме. Истини за вољу, бивша совјетска република је у то време имала једну од најдинамичнијих привреда на старом континенту, обични грађани су са вером могли да гледају у будућност... Али, истовремено, царовала је корупција чији је „главни штаб” био управо у кабинету председника, слобода медија није одмакла даље од совјетских времена, као ни слобода избора...

А онда су на сцену ступили Виктор Јушченко и Јулија Тимошенко. Први огрнут наранџастим шалом, друга са косом уплетеном у националном стилу, били су управо оно што је маси у том тренутку требало – популисти иза којих, осим (како се касније испоставило) празних обећања и вербалне подршке из западноевропских престоница, ништа није стајало. Ипак, народ се покренуо, пробудиле су се наде да се врата бољег живота широм отварају, да је Европа на дохват руке, да Украјина коначно излази из „ере кучмизма”. Победа је била потпуна. Фаворит бившег председника, као и руског Кремља, премијер Виктор Јанукович, погнуо је главу и признао пораз.

Буђење из револуционарне опијености брзо је уследило. „Наранџасти двојац” се расточио у два непомирљива политичка табора спремна да у међусобном анимозитету иду чак и на отворену сарадњу са дојучерашњим заједничким противником Јануковичем који је, у међувремену, поново постао најјача политичка фигура у земљи. Парола са почетка овога текста почела је да бледи. Велелепни Трг независности, епицентар „револуционарних” збивања, данас више привлачи пажњу туриста него домаћина.

Политичке реформе које су уследиле, уместо да осигурају ефикасно функционисање државе, произвеле су двовлашће – између председника и премијера – што је, практично, довело до потпуног везивања руку обема странама. Корупција је наставила да буја. Али, ако је у време Кучме и била контролисана из председничке палате (корумпирани чиновници били су полуге власти), после револуције се нашироко размахала. Економија је почела да посрће, инфлација да расте, као и незадовољство грађана. Европска унија поново је постала недосањани сан, у НАТО-у су схватили да им се не исплати да се свађају са Русијом само да би себи на грбачу натоварили државу од скоро 50 милиона становника која сама не зна шта ће са собом. Уследила је и светска економска криза бацивши Украјину у праву беду. Надовезао се свињски грип који је до сада однео 362 живота... Главни украјински електронски медији догађаје од пре пет година не помињу ни једном речју. Главна тема им је – финале „Дечије евровизије”.

Познаник из Кабинета председника Јушченка и сам је био изненађен када смо га подсетили на „наранџасту револуцију”. „Ко то још памти”, каже. „Људи су обузети сопственим проблемима, немаштином, инфлацијом, грипом... Уосталом, пред нама су председнички избори (17. јануара) и општу апатију треба посматрати и у том светлу”.