Zaboravljena revolucija

„Izvinite za neugodnost, u toku je evroremont Ukrajine”, kazivao je veliki natpis, istaknut 21. novembra 2004. visoko na jednom od zdanja u centralnoj kijevskoj ulici Hreščatik. Danas, na istom mestu, od natpisa nema ni traga.

Da li je pet godina dovoljan vremenski period da se zaboravi na važan trenutak istorije? Kada je reč o ukrajinskoj „narandžastoj revoluciji”, odgovor je definitivno – da. Događaj koji je krajem 2004. nedeljama zaokupljao pažnju celokupne evropske, pa i svetske javnosti, reinkarnacija čehoslovačke „plišane revolucije” (1989), srpskog „5. oktobra“ (2000), gruzijske „revolucije ruža” (2003), kao da se nikada nije ni desio.

Podsetimo, 21. novembra te 2004. na Trgu nezavisnosti u centru Kijeva okupile su se stotine hiljada Ukrajinaca ogorčenih pokušajem falsifikacije rezultata upravo okončanih predsedničkih izbora. Bilo je to vreme kada je Ukrajina odlučivala da li će postati prava demokratska država, ili će nastaviti tragom odlazećeg šefa države Leonida Kučme. Istini za volju, bivša sovjetska republika je u to vreme imala jednu od najdinamičnijih privreda na starom kontinentu, obični građani su sa verom mogli da gledaju u budućnost... Ali, istovremeno, carovala je korupcija čiji je „glavni štab” bio upravo u kabinetu predsednika, sloboda medija nije odmakla dalje od sovjetskih vremena, kao ni sloboda izbora...

A onda su na scenu stupili Viktor Juščenko i Julija Timošenko. Prvi ogrnut narandžastim šalom, druga sa kosom upletenom u nacionalnom stilu, bili su upravo ono što je masi u tom trenutku trebalo – populisti iza kojih, osim (kako se kasnije ispostavilo) praznih obećanja i verbalne podrške iz zapadnoevropskih prestonica, ništa nije stajalo. Ipak, narod se pokrenuo, probudile su se nade da se vrata boljeg života širom otvaraju, da je Evropa na dohvat ruke, da Ukrajina konačno izlazi iz „ere kučmizma”. Pobeda je bila potpuna. Favorit bivšeg predsednika, kao i ruskog Kremlja, premijer Viktor Janukovič, pognuo je glavu i priznao poraz.

Buđenje iz revolucionarne opijenosti brzo je usledilo. „Narandžasti dvojac” se rastočio u dva nepomirljiva politička tabora spremna da u međusobnom animozitetu idu čak i na otvorenu saradnju sa dojučerašnjim zajedničkim protivnikom Janukovičem koji je, u međuvremenu, ponovo postao najjača politička figura u zemlji. Parola sa početka ovoga teksta počela je da bledi. Velelepni Trg nezavisnosti, epicentar „revolucionarnih” zbivanja, danas više privlači pažnju turista nego domaćina.

Političke reforme koje su usledile, umesto da osiguraju efikasno funkcionisanje države, proizvele su dvovlašće – između predsednika i premijera – što je, praktično, dovelo do potpunog vezivanja ruku obema stranama. Korupcija je nastavila da buja. Ali, ako je u vreme Kučme i bila kontrolisana iz predsedničke palate (korumpirani činovnici bili su poluge vlasti), posle revolucije se naširoko razmahala. Ekonomija je počela da posrće, inflacija da raste, kao i nezadovoljstvo građana. Evropska unija ponovo je postala nedosanjani san, u NATO-u su shvatili da im se ne isplati da se svađaju sa Rusijom samo da bi sebi na grbaču natovarili državu od skoro 50 miliona stanovnika koja sama ne zna šta će sa sobom. Usledila je i svetska ekonomska kriza bacivši Ukrajinu u pravu bedu. Nadovezao se svinjski grip koji je do sada odneo 362 života... Glavni ukrajinski elektronski mediji događaje od pre pet godina ne pominju ni jednom rečju. Glavna tema im je – finale „Dečije evrovizije”.

Poznanik iz Kabineta predsednika Juščenka i sam je bio iznenađen kada smo ga podsetili na „narandžastu revoluciju”. „Ko to još pamti”, kaže. „Ljudi su obuzeti sopstvenim problemima, nemaštinom, inflacijom, gripom... Uostalom, pred nama su predsednički izbori (17. januara) i opštu apatiju treba posmatrati i u tom svetlu”.