Који Херман, која Кетрин?

Који Херман, која Кетрин? Имена будућих челника Европске уније, првог председника Уније и нове шефице дипломатије – Хермана ван Ромпуја и Кетрин Ештон – мало значе већини Европљана. Ова европска анонимност није, међутим, била препрека да лидери 27 чланица ЕУ предложе за важне послове у Бриселу управо њих: досадашњег белгијског премијера Хермана ван Ромпуја и садашњег комесара Уније за трговину Кетрин Ештон.

Белгијски (фламански) политичар и британска бароница на привременом раду у ЕУ поменутим избором већ су ушли у историју Уније. Ромпуј ће сигурно, ако ни по чему другом, остати забeлежен као први стални председавајући Савета ЕУ – једноставније речено председник. Кетрин Ештон обезбедила је слично место јер ће бити прва жена у улози високог представника ЕУ за спољну политику и безбедност.

Избор кандидата за првог председника ЕУ очекиван је с великим интересовањем. Нешто због чињенице да је за многе овај чин требало да буде „круна” деветогодишњих напора Уније да се реформише, а нешто и због неизвесности која прати сваку „тучу” за неку значајнију бриселску фотељу. На крају све је, како коментаришу евроскептици – и не само они – изведено наопако.

Вишемесечна неизвесност око избора првог председника Уније окончана је на вечери лидера ЕУ који су се, том приликом – уз добар залогај и гутљај пића – сложили да „посао” добије белгијски демохришћанин. Иако је име Ван Ромпуја било у најужем кругу кандидата, све до последњег тренутка очекивало се да би председник могао да постане неко из прве лиге европских политичара. А Херман ван Ромпуј, без обзира на све похвале изречене на његов рачун, то свакако није.

Таква очекивања „подгревало” је додатно, више него уочљиво, ћутање Париза и Берлина. Председник Саркози и посебно канцеларка Ангела Меркел упорно су избегавали да спомену име неког кандидата за председника ЕУ што је трци давало додатну неизвесност. Медији су тврдили да Меркелова с разлогом калкулише: Берлин, наводно, није имао кандидата или фаворита за председника Уније како би имао одрешене руке да 2011. Немачка затражи и добије место шефа Европске централне банке.

Добри познаваоци прилика у европској „престоници” Бриселу тврдили су да је, на тај начин, створена атмосфера која наговештава „сечу” јаких кандидата што се, на крају, и догодило.

Нису прошли, на пример, дугогодишњи премијер Луксембурга Жан Клон Јункер (осведочени Европејац) или бивши британски премијер Тони Блер. За 27 чланица ЕУ прихватљивији је био мало познати белгијски политичар који је, ипак, највише проблема задао медијима који су баш морали да се помуче и открију како се заправо изговара његово презиме.

Све то изведено је далеко од очију јавности, на државничкој вечери, што није предвиђено ниједним документом ЕУ. Коментаришући целу „представу”, лондонски „Индипендент” је закључио: „За тајновит начин на који је 27 поносних демократија изабрало председника Ватикан је оличење транспарентности”.

Други европски медији били су још оштрији извештавајући: „о пропуштеној шанси”, реформи ЕУ која је само на папиру, игри најмоћнијих чланица Уније које су избором слабих кандидата заправо ојачале своје позиције. 

„Европа жели да разговара сама са собом уместо да је други слушају”, пише шведски „Афтонбладет”, објашњавајући зашто на чело ЕУ није дошао неки политичар већег калибра који би био равноправан саговорник Обами, Путину...

Италијански дневник „Коријере дела сера” резигнирано је констатовао: „Оно што се догодило у Бриселу ... је капитулација Европе”. Најтиражнији европски лист, немачки „Билд”, није се трудио да улази у политичке финесе па је „ударио” у оно што свима пада у очи: „Мистер и мис Европа, ко су, бре они”.

Чак ни предлагање баронице (племићку титулу добила је 1999) и британске лабуристкиње Кетрин Ештон за место првог дипломате ЕУ није изазвало превише симпатија. Незванично се спекулише да је Ештонова у последњем тренутку „извађена из шешира” јер је испуњавала две услова: левичар је –  уколико се тако нешто још уопште може рећи за лабуристе – и припадница је лепшег пола који је слабо присутан у најзначајнијим фотељама ЕУ.