Докторов секунд за историју кошарке

Кошаркашки клуб Црвена звезда и почасни генерални секретар Светске кошаркашке федерације (ФИБА) Борислав Станковић недавно су у Будимпешти били на комеморацији поводом сто година од рођења др Ференца Хепа (1909-1981), председника Комисије за жалбе која у Минхену 1972. није подлегла миту о непобедивости Американаца на Олимпијским играма. Имајући у виду то шта је све Мађар Хеп био, неправедно је према њему што га памте управо по том историјском окршају кошаркаша Совјетског Савеза и Сједињених Америчких Држава. Мада и ми овде, хтели не хтели, причу о њему крећемо од најчувенијег кошаркашког меча свих времена…

Три секунде пре краја финала у Минхену, Даг Колинс је с два слободна бацања довео САД у вођство (50:49) и изгледало је да Совјетима нема спаса. Њихов последњи јуриш није успео па су Американци полетели једни другима у слављенички загрљај. Али, са записничког стола стигла је одлука да мора да се понови последњи напад, пошто сат није био враћен на три секунде већ на једну. На томе је инсистирао генерални секретар Фибе Вилијам Џонс. У непосредној близини био је и његов помоћник а затим наследник Бора Станковић с којим смо ових дана разговарали и о Хепу и о том сусрету:

– Седео сам поред Џонса, за столом Техничке комисије. Џонс је био у праву. Догодиле су се материјалне грешке код записничког стола. Прво, није дат тајм аут Совјетима иако су га тражили, друго сат није био постављен на три секунде. Био је прво постављен на секунду, па на 50 секунди, па је зато два пута прекидано. Онда је поново враћано на три секунде, па је Иван Једешко дугим пасом пребацио читаво игралиште и додао Александру Белову испод коша где су била два америчка играча око њега, али нису успели да га зауставе. Џонс је после морао да брани став Фибе пред Извршним комитетом МОК и успео је да га одбрани. Присуствовао сам састанцима Комисије за жалбе која је решавала у другом степену. Састанак је трајао од девет увече до пет ујутро. На крају, са 3:2, одбијена је жалба Американаца. Председник те комисије био је Хеп.

Поред Хепа, у комисији су били Кочија (Италија), Лопез (Порторико), Кајзер (Куба) и Баглајевски (Пољска). Мада никада није саопштено како је ко гласао (цедуље су одмах уништене), зна се да је жалба, сходно блоковској подели света, одбијена гласовима Хепа, Кајзера и Баглајевског. Американци су први пут остали без олимпијског злата (претходно су забележили 62 узастопне победе). Селектор тог руског тима био је Виктор Кондрашин, а меч је за АБЦ коментарисао великан америчке кошарке Бил Расел.

(/slika2)Американци су одбили да приме сребрне медаље. Никада се нису помирили с тим да су изгубили а већина њих и данас тврди да су победници. Додуше, пре неколико година неколицина из тог састава затражила је да им се уруче сребрна одличја. МОК је инсистирао да свих 12 кошаркаша потпише тај захтев, а пошто су неки то одбили да ураде, медаље и данас стоје у сефу МОК.

Девет година касније, Хеп је постхумно (преминуо 27. новембра 1980) примљен у америчку кошаркашку Кућу славних у Спрингфилду (Масачусетс) граду у коме је дипломирао 1935. Пре две године, на отварању Фибине куће славних у Алкобендасу (Мадрид, Шпанија), и у њој је нашао своје место, па је као и Вилијам Џонс и Бора Станковић члан оба кошаркашка „хол оф фејма” (њих тројица су прве личности ван САД примљене у спрингфилдску Кућу славних, а да нису уврштене као играчи).

Хеп је у кошарци био такорећи све, мада се не помиње као играч. Био је судија од 1937. до 1957, затим председник Комисије за аматеризам у Лондону 1948, па председник Фибине финансијске комисије и члан Фибиног централног борда (1956-1980), члан Медицинског савета Фибе, члан Фибине техничке комисије (1948-1956)… Његово мишљење се веома уважавало, поготово када су се доносиле важне одлуке као што је била она у Мелбурну 1956, када је уведено правило да се напад ограничи на 30 секунди. Тада је био председник Техничке комисије која је имала завршну реч. Има две докторске дипломе (физичка култура и психологија).

Александар Милетић