Преминула Коса Бокшан

У понедељак, 9. новембра ове године, отворена је у Љубљани у галерији Visconti изложба слика Косе Бокшан-Омчикус. После отварања изложбе сликарка је са супругом Петром требало да отпутује у Вела Луку, породично гнездо Омчикусових. Већ на отварању изложбе Коса се није добро осећала, па је са Петром одлучила да уместо на Корчулу отпутују у Београд. У Београду је било планирано да у петак, 20. новембра, у друштву пријатеља путују у село Самош у посету Младену Маркову и језерима Неузина.

Коса није кренула на пут, морала је у болницу. Следећи дан стигла је вест да је Коса преминула. За само две недеље, у брзопотезном помицању историје, животну партију изгубила је уметница коју најугледнији историчари уметности сврставају у сам врх српског сликарства.

Пут до тог врха трајао је од студентских дана 1944. године преко побуњеничке „Задарске групе” и судбинског бега у Париз 1952. године у коме је са Петром, такође великаном српске уметности, провела цео свој сликарски век. Радно у Паризу, душом у Србији, страсно је остала везана за своју земљу. Коса Бокшан је излагала на 125 изложби по галеријама светских метропола, али најчешће по изложбеним сaлама екс-Југославије и бројним градовима Србије. Често и са Петром. Нису пропуштали ниједну годину, чак ни оне смутне, санкцијске, да у Србију не донесу неку своју изложбу из Париза. Нема код нас мало већег града у коме нису излагали. Чак хиперактивна, премрежила је српско сликарство толиким изложбама и сликама да је задужила српску културу драгоценим уметничким опусом.

А за узврат? Никад мажена, никад пажена, непомогнута државним синекурама и министарским дукатима, само са својих десет прстију, о свом круху, провела је цео живот сликајући, бескрајно скромно живећи, и лепо, и болно, увек неприкосновено одана Србији и попут свог чудесног циклуса „Жене планине” и сама је постала жена громада.