Лекарска тајна за колеге јавна

Двадесетпетогодишња правница у једној приватној маркетиншкој фирми постала је главна „јунакиња” трача када је отворила боловање, јер њена љубопитљива колегиница из кадровског одељења није одолeла изазову да погледа у шифрарник болести и открије да се иза шифара крије гинеколошка интервенција. До краја дана ова вест је обишла фирму брзином звука, до краја недеље стигла је и у околне кафиће, а када се она вратила на посао, њу су сачекали подсмешљиви погледи и двосмислени коментари…

Ово је само једна од многих непријатних животних епизода које су настале због законске обавезе лекара да приликом „отварања” боловања напише дијагнозу. Истини за вољу, треба рећи да се свака дијагноза пише под шифром, али исто тако треба имати на уму да се шифрарник болести лако може набавити, а бројке превести на – слова. И ту се суочавамо са законским парадоксом – када би лекар открио дијагнозу свог пацијента, он би пред законом одговарао због одавања лекарске тајне, али га тај исти закон обавезује да „открије” дијагнозу када отвара боловање.

– Нема правног „лека” за ову ситуацију, ми морамо писати дијагнозу када отварамо боловање, а особа у правној служби фирме која „отвара” боловање дужна је да чува лекарску тајну. Један од разлога због којег лекар мора да пише дијагнозу је тај што одређена обољења имају одређене економске импликације. Наиме, да бисте добили средства од неког фонда здравственог осигурања морате правдати трошкове лечења, што у преводу значи да морате написати дијагнозу и образложење на који начин лечите пацијента. Са друге стране, ако особа својом болешћу угрожава околину – као што је случај са неким инфективним обољењима – престаје обавеза чувања лекарске тајне –објашњава др Паја Момчилов, председник Етичког комитета Српског лекарског друштва.

Наш саговорник истиче да свака дијагноза, осим сезонских инфективних болести као што је грип, има ореол осетљивости, а одређена обољења – као што су сида, хепатитис, сифилис… носе снажну социјалну стигму. Међутим, ништа мање нису „проблематична” боловања које отварају психијатри, онколози, дерматовенеролози… Др Паја Момчилов подсећа и да је систем здравствене заштите такав да много особа долази у контакт са подацима из здравственог картона и наводи резултате истраживања свог америчког колеге који је рачунао колико људи у једној просечној болници има увид у здравствени картон пацијента и дошао до 75 особа.

Међутим, ту не престаје прича о парадоксима који се односе на чињеницу да је лекар, у формалноправном смислу, једина особа која сме да зна податке из нашег здравственог картона, јер у животу много особа и установа тражи и – може да добије увид у те податке. Почев од страних амбасада које приликом издавања виза за студирање, боравак и трајно усељење у земљу траже резултате лабораторијских тестова који потврђују да особа нема сиду, хепатитис и сифилис, преко осигуравајућих друштава која такође траже ове деликатне информације, па све до (неких) послодаваца у приватним фирмама, који приликом запошљавања од својих потенцијалних радница захтевају потврду од гинеколога да нису трудне.

Адвокат Бане Секулић истиче да Закон о заштити података од приватног значаја штити интиму појединца, али додаје да нема друштвених механизама који на системском нивоу штите ту приватност.

Проблем је помирити два принципа – потребу за приватношћу особе која одлази на боловање и реалну потребу фирме да има увид у одсуствовања са посла својих запослених. Некада су боловања представљала велики проблем, јер су „људи били и на њиви и у фабрици” и често су осниване комисије које су проверавале да ли су запослени заиста на боловању, а неке државне службе и данас имају комисије који проверавају да ли су њихови запослени на „правом” или на „лажном” боловању.  

– Један од могућих начина превазилажења овог проблема јесте да лекар специјалиста једноставно отвори боловање без спецификације о каквом се обољењу ради. Због чега је неопходно да се пише врста болести? Потврду о боловању издаје лекар који је за свој рад добио лиценцу од Лекарске коморе Србије и он својим потписом и печатом гарантује да није отворио лажно боловање. Са друге стране, он може изгубити лиценцу ако се испостави да особа нема ту дијагнозу. Законодавац јесте заштитио приватност особе на тај начин што лекар не пише дијагнозу већ пише шифру, али шифрарник болести доступан је свакој финансијској служби, а дијагнозу може да види много људи – особе које раде у рачуноводству, финансијској служби, комисије за продужење боловања преко месец дана – закључује адвокат Бане Секулић.